Poligon osrednjosti i politikanstva

Berlin – Po čemu će se pamtiti 73. Berlinale? Po većinski osrednjim filmova u glavnom takmičarskom programu; po kratkom boravku holivudskog maga Stivena Spilberga, kojem je uručen „Zlatni medved” za sveukupnu karijeru; po tome što se teniska legenda Boris Beker samo dva meseca po izlasku iz zatvora pojavio lično na crvenom tepihu kao zvezda biografskog dokumentarca o njemu... I naravno, po Volodimiru Zelenskom, koji je usred rata u Ukrajini, čiji je predsednik, pronašao vremena da se obrati i publici Berlinskog festivala, baš kao što je to činio tokom prošle godine na svakom važnijem svetskom festivalu.

Na samom otvaranju obratio se publici rečima: „Film može da prevaziđe granice i zidove, bilo stvarne ili ideološke”, aludirajući na Berlinski zid koji je odvajao Zapad od Istočnog Berlina, upravo na Potsdamer Placu, gde se poslednjih godina održava Berlinale. A onda je samo dva dana kasnije holivudski glumac i reditelj Šon Pen u dokumentarcu „Supersila”, koji je režirao u saradnji sa Aronom Kaufmanom, uz površnu sliku onoga što se danas dešava u Ukrajini, tokom intervjua sa njim pokazao i sva glumačka umeća Zelenskog koristeći i inserte iz popularne televizijske serije u kojoj je upravo on kao komičar igrao lik predsednika. Film je sniman tik pred početak velikog sukoba, a u Berlinu se na konferenciji za novinare Šon Pen trudio da objasni da „nije reč o propagandnom filmu”. Uz manifestacije podrške Ukrajini i osudi Rusije, podrške iranskim ženama u pobuni i zatočenim umetnicima, i bučnim aktivistima protiv klimatskih promena – u i oko Berlinale palasta, ovogodišnji festival se povremeno pretvarao i u pravi poligon jeftinog politikanstva, čime se bacala senka nad filmovima koji su ovde imali svetske premijere...

Prema odluci žirija kojim je predsedavala holivudska zvezda Kristen Stjuart i pobednik 73. Berlinala (baš kao što se to jesenas dogodilo u Veneciji) je dokumentarni film. Dokumentarci jesu već duže ravnopravni takmičari sa dugometražnim igranim filmovima, ali njihovim nagrađivanjem, između redova, šalje se i poruka da igrani filmovi u trci za „Zlatnog medveda” i nisu nešto valjali.

Pobednički francuski dokumentarni film „Na Adamanu” Nikole Filibera („Sur L’Adamant”) jeste privlačan i tematski važan, jer je ovo humanističko delo koje govori o pokušajima odupiranja dehumanizaciji psihijatrije i na delikatan način preokreće uobičajenu sliku o ljudima sa mentalnim bolestima koji žive tu oko nas. Filiber vodi gledaoce na brod Adaman, jedinstvenu plutajuću građevinu koja se nalazi na Seni u srcu Pariza i predstavlja jedinstveni dnevni centar za negu i brigu o odraslim osobama sa mentalnim poremećajima. Tim koji vodi brigu o njima pomaže im da se oporave i koliko-toliko održe raspoloženje, paralelno vodeći borbu protiv propadanja Adamana i ovog jedinstvenog centra za pomoć.

Filiber je vrsan dokumentarista, poznat i van granica Francuske, i njegov film jeste vredan pažnje jer šalje tako moćnu i vrednu humanističku poruku, ali je pobeda njegovog filma bacila u senku čak i druge nagrađene filmove. Poput, recimo, „Požara” (ili u originalu „Crveno nebo”) nemačkog reditelja Kristijana Pecolda („Srebrni medved”) ili „Velika kolica” (ili „Plug”) francuskog klasika Filipa Garela (nagrada za najbolju režiju). O filmovima Rolfa de Hira „Opstanak dobrote” (nagrada međunarodnog žirija kritike Fipresci) ili Lile Aviles „Totem” (nagrada Ekumenskog žirija), da i ne govorim, jer su ovo bili neki od najboljih igranih filmova na 73. Berlinalu...