Вратили се из Београда на Радан

Заграђе на Радану – Прошло је Преображење Господње, а пред кућом Аврамовића у селу Заграђу на планини Радан црвени се парадајз, зелени лук, кромпир и разно поврће, као да је почетак лета.

– Мерио сам једну цвеклу: тачно четири кила и 250 грама. Два дана смо пили сок од ње. Све ово што се види у нашој башти расте без вештачког ђубрива и хемикалија – каже нам Милош Аврамовић, који је рођен овде, на једном од брегова Радана, на 800 метара надморске висине, пре више од седам и по деценија. Још увек витак и свеж, он вели да га рад одржава и да са супругом Вукосавом већ осму годину овде ужива у напорном раду, здравој храни и планинском ваздуху.

Аврамовићи су се из Београда вратили на огњиште дедова. Обновили су стару очеву кућу, изграђену у српском сеоском стилу. У великој гостинској соби, какву је имала свака домаћинска кућа, има свега од модерног покућства, али и низ старих фотографија предака.

Милош нам објашњава да ову собу није хтео да преправља да би га подсећала на доба кад су се у њој о слави и другим светковинама окупљали рођаци и пријатељи, потицале приче, одјекивале гусле... Оџаклију је, ипак, преправио у кухињу, део у купатило, а остала је и мала соба. Природним падом одозго са извора увео је воду. Има трактор, култиватор, косачицу... Да је још пут до села мало бољи, да човек никад не пожели град.

– Рођена сам у Банату, живела сам годинама у Београду, али сам се овде тако уживела да Заграђе ни за шта не бих дала. Па још кад нам преко лета дођу деца и унуци, њиховој и нашој радости нема краја. На овим незагађеним ливадама напасамо краву, па имамо и здраво и квалитетно млеко, сир и кајмак – додаје Вукосава.

– Ја обожавам воће – вели Милош и износи кофу са свеже убраним крушкама:

– Ово су све старе сорте: бостанке, скробаје, жутаје, караманке, а имамо и полошке, калуђерке, лубеничарке, медунце, водењаје... На стотине сам их сам калемио. Ово је место бог одредио за воће. Шљива расте свуда, али је све мање старих сорти, замењује их чачанска родна. А тек ракије! Најлепше су оне од дивљих крушака – открива нам домаћин.

Пред кућом, на трави, поређани плехови: суше се исецкане јабуке и крушке, шљиве... Тако осушено воће користи се зими за најлепше компоте. Аврамовићи кажу да цело лето праве сокове, откако почну јагоде, па све до купина и оскоруша у јесен. А и печурака је по шумама у изобиљу.

Причају Вукосава и Милош са поносом о свакодневном животу овде, али и о оним данима кад им дођу синови, снахе, унуци, који су по свету. Старији, Срђан, професор енглеског, са супругом и две девојчице је у Прагу. Млађи син Дејан је у Београду са женом и синчићем, где и има фирму. Кад се окупе овде, њихово је царство!

– Доводио сам овамо и пословне пријатеље из Немачке. Они нису могли да се надиве. Па кад су још видели хлеб из црепуље, па тек помузено млеко... Кажу да не знају да ли су игде боље јели и спавали. Треба овај народ помоћи да се бави сеоским туризмом, јер ту је на пет-шест километара и Ђавоља варош, у коју све више долазе и странци – каже Милош Аврамовић, док нас испраћа до капије, по старом српском обичају.