Национални снови и много заблуда

Да ли је требало толико чекати да се српски народ, кроз тешку историју и огромне жртве, суочи са заблудама, са којима неки од нас још живе. Читајући фељтон у „Политици” од 16. јануара о. г. имали смо прилике да  то поново размотримо.

Наслућивао сам да је у стварању наших заблуда учествовала моћна светска масонерија. Чинило се да је кроз „Начертаније” 1844 Илија Гарашанин својствено објаснио идеју стварања модерне државе која би окупила српски и братске словенске народе поробљене у режимима европских, аустроугарских и немачких царевина и краљевина. У фељтону „Велика Србија – Југославија – масони” аутора Д. Коларевића, сазнајемо да је Гарашанинов програм настао на основу два текста великана масонерије из тадашњих германских држава: Пољака Адама Чарторинског и Чеха Франтишека Заха. Кнезу Милошу је 1833. на њих указао енглески дипломата, трговац и слободни зидар Дејвид Еркарт. Мада је у то време Енглеска, чији је дипломата под протурским премијером Палмерстоном био, уско сарађивала са Османском империјом у подели интересних зона. Да би онемогућили излазак Русије на Средоземље и стварање држава потлачених словенских народа. Сумњиво је да истовремено водећи европски масони заговарају пансрбизам, као решење за словенске народе и нови поредак у Европи.

Било је потребно сто педесет година, од 1840. до 1991, да коначно схватимо да је кључни интерес словенских народа и будућих република био – стварање самосталних држава независних од Србије? Уз помоћ Ватикана и држава којима су кроз историју биле подређене, успеле су да нанесу велике жртве и разарања српском народу, али и у држави матици – Србији. Срби су остали на смањеној државној површини, а делови српског народа изван Србије нису признати чак ни као националне мањине у новонасталим државама на рушевинама бивше Југославије.

Да ли смо се онда коначно одрекли идеја панславизма, југословенства и окупљања „братских” народа? Те новоосноване државе Словенија, Хрватска, Црна Гора и Северна Македонија (сем БиХ), у складу са новим позицијама и опредељењима, званично су признале као независну државу насилно отцепљено срце српске државе и историје – тзв. Косово. Земља водиља њиховог окупљања, ослобађања од ранијих окупатора и превођења из поражених у победнике Првог светског рата, у актуелној политици им је скоро непријатељска држава.

У одбацивању заблуда, помажу још два текста из истог броја „Политике”. Кроз ауторски одговор Владимиру Кокановићу, председнику Савеза Срба у Словенији, под насловом „Статус Срба у Словенији”, амбасадор те пријатељске државе Дамјан Бергант, истиче да, према подацима поменуте невладине организације, у Словенији живи око 200.000 Срба. По словеначким пописним подацима из 2002, у овој држави има 38.964 Србина. Амбасадор истиче да њихов Устав не користи појам национална мањина, већ говори о националним заједницама. Па онда каже: „Срби у Словенији представљају важан део друштва и такође га кокреирају. Живе на целој територији Словеније, стога нису територијално концентрисана заједница, као што су то Италијани и Мађари. Први српски становници су се на територију Словеније населили давно и то на подручје Беле Крајине, одакле услед асимилације и одсељавања полако нестају, баш као и Словенци из Врдника под Фрушком гором. За време заједничке државе, а још више у последњој деценији, Срби су у Словенију долазили и долазе углавном као економски имигранти. Неки су отишли да раде у друге земље ЕУ, док је много њих остало у Словенији и засновало домове и породице”(!?).

Вешт је ово дипломата, уосталом ранији амбасадор Словеније у Савету Европе (у којем је чланство затражило тзв. Косово). За своју државу, чланицу ЕУ и НАТО-а, каже да „није део региона и у политичком и географском смислу припада средњој Европи”.  Све остало су биле наше заблуде. Али не и једине.

Од званичних 35.939 Срба у Северној Македонији (попис из 2002), остало је још само 24.668 (према попису из 2021). Да је потребно наше национално отрежњење у поменутом броју „Политике” сведоче небулозна тумачења министра иностраних послова Северне Македоније Албанца Бујара Османија у тексту „Османи Приштину и Сарајево већ види у НАТО-у”. Ова држава закорачила је у 2023. годину као председавајућа безбедносне организације ОЕБС са седиштем у Бечу, која има 57 чланица и 11 земаља партнера са три континента. Као чланица НАТО-а С. Македонија има озбиљне проблеме са суседном НАТО чланицом Бугарском пре почетка пута за улазак у ЕУ.

Министар Османи самоуверено каже да његова држава са САД има деценијски војно-политички стратешки договор и неће моћи да води апсолутно независну политику, како у ОЕБС-у, тако и у Јадранској повељи. Где се очекује да подржи захтев тзв. Косова за редовно чланство,  пошто је сада само посматрач. Ова држава је иначе у блиским, пријатељским и  економским односима са Србијом. Званично је захвална Србији на успостављању „Отвореног Балкана” од којег има огромне користи и економску подршку. Заузврат, министар Османи каже: „Сада морамо направити нови стратешки концепт: шта ћемо са Косовом у НАТО-у, шта ћемо са Босном и Херцеговином у НАТО-у и какав ће бити однос НАТО-а према Србији. До тог концепта намеравамо да дођемо током нашег председавања”(!?). Створена уз подршку и предуслове Запада, са трагикомиком око имена и позиције, С. Македонија сада треба, на међународном плану, да одлучује о Србији која се деценијама жртвовала због пансловенске идеје зачете пре 180 година.

Ослободимо се коначно свих заблуда.

Редовни професор универзитета