У главном граду би могло одмах да се запосли 2.000 шнајдерки

Запослени у лесковачкој текстилној фабрици „Џинси” зауставили су јуче машине због кашњења исплате јануарских зарада и због тога што су плате 2022. стизале са закашњењем. У Лесковцу послују 12 година, запошљавају 700 радника и то углавном жене. А у Београду се данас отвара „Балкан текстил 2023” – сајам текстила на коме ће се представити 53 компаније из Турске, Кине, Португалије и Србије. Иако је производња текстила и одеће у нашој земљи имала дугу традицију и годинама је била једна од главних извозних грана ситуација је данас далеко од тих славних дана. На питање шта значе ови подаци и има ли шансе за домаћу текстилну индустрију ни добри познаваоци прилика у Србији нису оптимисти. Милан Кнежевић, дугогодишњи привредник и власник „Модуса” каже да је много проблема и да Србија под тренутним условима у сектору нема никакву перспективу да повећава обим производње.

– Данас је на тржишту тек неколико великих произвођача који се баве озбиљнијом производњом. Остали продају по бутицима и трговинским радњама, а доминира велики број иностраних брендова и трговинских ланаца. Најчешће са знатним подршкама држава из којих долазе. Једна таква фирма је у овом тренутку заузела 15 одсто српског тржишта брендова средњег квалитета. То је слика у којој је тржиште углавном дефинисано – објашњава Кнежевић. Према његовим речима постоји један број домаћих произвођача који имају сопствене или обезбеђене малопродаје као што су „Мона” „ПС фешн”, „Леџенд” „Луна”. Други део тржишта чине појединци који продају у бутицима и немају своју производњу, док је најзначајнији део текстилне робе изложен на бувљим пијацама, кинеским тржним центрима, који су уједно и снабдевачи на велико знатног броја текстилних продавница у Србији.

– Да не заборавимо огромно присуство секнд хенд робе са катастрофалним еколошким последицама. Западне земље се на овај начин ослобађају овакве робе јер је рециклажа јако скупа. Ови одевни предмети завршавају на нашим бувљацима и продају се за 100-200 динара по комаду. И то знатно смањује могућност раста продаје у легалним радњама. Ту је и проблем интернет продаје која је потпуно ван контроле, а чини огроман удео на тржишту – наводи Кнежевић. Под таквим околностима домаћа текстилна индустрија, према мишљењу нашег саговорника нема никакву перспективу да повећава произвођачке могућности и обим производње. Пре свега због недостатка радне снаге, а онда и зато што је тржиште дефинисано и готово је немогуће почињати из почетка.

– Сива економија је највећи проблем. Да не заборавимо да данас немамо ниједну фабрику која производи материјале, односно тканине, а чим зависимо од увоза то значи да смо лимитирани његовим правилима. Нема више кулских штофова који су били најбољи у Европи, нема подршке производњи и све се базира на увозу, углавном из Турске – објашњава Милан Кнежевић. Упитан у којим деловима Србије је текстилна индустрија са мало већом шансом, с обзиром на то да је све већи број малих производњи, одговара да су то углавном фирме које се понашају као „проточни бојлери”, а које користе у нашој земљи само јефтину радну снагу, све увезу, овде произведу и извезу.

– Нема више „Аде” која је била позната по производњи – трикотаже, „Ариља” – веша, „Новог Пазара” – џинса – наглашава он. Недостатак радне снаге који хронично већ годинама прати овај сектор је сада много израженији. Само у Београду, напомиње Кнежевић, у овом тренутку би се могло запослити 2.000 шнајдерки, али их нема.

У Удружењу за индустрију текстила, одеће, коже и обуће при Привредној комори Србије (ПКС) кажу да ова индустрија није остала имуна на дешавања на светском тржишту. У складу са трендовима у Европи је све приметније присуство западноевропских купаца у земљама западног Балкана у односу на претходних неколико година.

– Један од главних разлога за ово је поремећај у ланцима снабдевања између Европе и Азије и све конкурентнија производња у управо поменутом региону Европе где се налази и Србија. Уз Северну Македонију наша земља се сматра носиоцем текстилне индустрије на Балкану – наводе из ПКС.

И они напомињу да је велики проблем обезбеђивање квалификоване радне снаге, али и непостојање производње примарних материјала у Србији што нас чини зависним од увоза тканине.

Са еколошког аспекта овакве врсте производње овај недостатак не може се окарактерисати само као проблем већ и као нека врсте предности ако гледамо дугорочно. Свакако, у овом сегмент производње се Турска истиче као највећи европски произвођач, а постојање споразума о слободној трговини између Србије и Турске нас чини конкурентнијима у односу на остале земље, објашњавају из овог удружења. Додају да тренутно у оквирима текстилне индустрије послује око 1.600 привредних друштава са већинским домаћим капиталом и према незваничним подацима око 4.000 предузетника и кројачких радњи. Треба напоменути и да је тај број константан већ неколико година уназад.

Извоз у прошлој години 1,11 милијарди долара

Према статистичким подацима у овој индустрији запослено је готово 61.000 радника што је 2,7 одсто укупне запослености у нашој земљи. Према подацима Привредне коморе Србије, у 2022. извоз текстилних производа износио је 1,11 милијарди долара што је за девет одсто више у односу на претходну годину и већ неколико година заредом приметан је пораст извоза текстилних производа. У истом периоду увоз је био 1,31 милијарду долара што је за четири одсто више у односу на претходну годину.