Поезија Јелене Шварц мирише на вечност

Позориште је моја исповедаоница. Место где се не лаже ни у примисли. Био је ово веома напоран процес. Јер истине јесу напорне, зато их људи и избегавају. У процесу рада на представи „Чудо Лавинија” са мном су биле три невероватне глумице: Александра Вељковић, Јоана Кнежевић и Оливера Гуцонић. Отишле смо на крај себе и вратиле се назад, такорећи згажене. Таква је природа катарзе, казује редитељка Јелена Богавац, која у матичном Битеф театру – новоформираној сцени Битеф студио ради представу „Чудо Лавинија”. Премијере су вечерас и сутра од 20 сати када Битеф театар обележава 34. годину трајања. Представа театра поезије „Чудо Лавинија” настала је у тромесечном студијском позоришном истраживачком раду. За свој полазак и текстуални предложак узима поезију Јелене Шварц (1948–2010) из збирке песама „Дани и дела монахиње Лавиније”. Преводилац је Злата Коцић, сценограф Љубомир Радивојевић, костимограф Александар Ковачевић…

– На новоформираној сцени, Битеф студио, репертоарска тенденција коју желимо да развијамо свакако је театар поезије, поетски театар. На нашим просторима он има дугу, у савременом тренутку помало затрту традицију. Сећамо се да је као јединствено позориште на Балкану, Театар поезије, од 1963. до 1992, деловао у Београду као једино позориште ове врсте са редовним репертоаром. Штимунг савременог времена такав је да ми се чини да евентуално поезија може да му реплицира. Велика, пространа, озбиљна поезија. Може да обухвати ово време као рука рукавицу. Може да покуша – сматра Јелена Богавац и објашњава зашто је сценски хтела да се огледа у поезији Јелене Шварц:

– Јелена Шварц је дуги низ година моја омиљена песникиња. Далеких деведесетих издао је њену збирку „Дани и дела монахиње Лавиније” „Источник” у преводу Злате Коцић, са величанственим есејом Енисе Успенски, који је био кључ за ковчег поезије Јелене Шварц. Знам напамет заувек низове песама Јелене Шварц. Она је уткана у поетски портрет моје стварности. Постала је део мога сећања. Она је мој догађај, моја биографија. Запањујуће је како сам је обукла. Као хаљину изношене стварности. Као поткошуљу. Испод свега да греје и кад се не види. И ето, на прагу своје 50. године, макар то било уображено или егзибиционистички, решила сам да пред публику изађем у тој похабаној ноћној кошуљи изгужваној од ноћних мора трајуће стварности. У позоришном смислу, наравно.

Поезија Јелене Шварц, примећује Јелена Богавац, мирише на вечност: страствена је, идеалистичка. Њена музика, ритам стихова се мења заједно са ритмом дисања, због чега ови стихови, не напуштајући силаботонику, постају потпуно слободни, природни, флексибилни, пластични. Неко ће рећи да је ово писмо на ивици фаула, али генију је својствено да руши сва правила. Поезију Јелене Шварц пореде са маленим играчким џепним позориштем. Овај безгранични свет лако се склапа у позоришну кутију: тај свет огромних простора и трагичних понора, на други поглед сићушан као играчка – делује огроман захваљујући сложеном систему магичних огледала које успоставља.

Не треба заборавити да је Јелена Шварц била кћерка Дине Шварц, директорке позоришта „Товстоногов” из Лењинграда, одрасла у позоришној средини, школована као позоришна критичарка.

– У поезији Јелене Шварц понекад запањи вишак смисла, жива вера, стално живо посредовање, повезаност свега са свиме. Понекад се чини да је уроњена у мит, а онда, због неке речи, слике, прикраде се питање: шта ако је све из забаве? Истовремена дубока озбиљност и разуларена игра. Морала је да стално осећа скрушеност , расцепканост и закрпљеност свега. Морала је да осећа тај тренутак распуклости, пукотине смисла која се шири раздељена у нашем времену – каже Јелена Богавац.