Писци говоре и када ћуте

Дивна веза књижевности и новинарства предочена је у књизи писца, критичара и новинара Миће Вујичића „Дуга светла – Разговори, профили, пастиши, ћутања” (у издању „Геопоетике”), због тога што је у овим сабраним текстовима из недељника НИН аутор освојио једну особену форму изражавања, наводећи писце да говоре о својим делима кроз упечатљиве детаље. Јунаци „Дугих светала” су Петер Естерхази, Ани Ерно (сви су звали Мићу Вујичића када је недавно добила Нобелову награду, а Мића је њу открио и са њом разговарао још 1997. године), Мајкл Ондачи, Виктор Јерофејев, Карл Маркус Гаус, Карл Уве Кнаусгор, Џонатан Летем, Ребека Солнит и многи други.

Главни уредник „Геопоетике” Владислав Бајац указао је управо на то да Мића Вујичић не поштује оно круто новинарско правило интервјуа кроз питања и одговоре, већ меша класичан дијалог са сопственим унутарњим монологом, уз то додајући и своја запажања и маштовите дигресије, и стварајући један нови и јединствени жанр. Слично мисли и писац Семездин Мехмединовић, који је запазио да је Мића Вујичић створио форму у коју је уградио сва своја књижевна знања, да није правио само интервјуе са писцима, већ истовремено и есеје, кратке приче, књижевне критике и фељтоне.

Аутор Мића Вујичић каже да постоје заједничке нити које повезују ове текстове, а то је однос стварности и фикције, као и историје и фикције, а додаје и ту Кнаусгорову идеју да је форма фикција. Такође, писци су често спомињали психолошко стање депресије, климатске промене, говорили о свом односу према писању самом.

– Обично се мисли да је саговорник узалудно „потрошен” ако му нису постављена актуелна питања о политици и друштву, али он се управо на један дубљи начин бави свим тим питањима говорећи о својој уметности. Писци много кажу и кроз своја ћутања – рекао је Вујичић, говорећи о својој књизи у просторијама „Геопоетике”.

Међу новим издањима ове куће налази се и романескна дилогија „Сололанд” Хасана Бласима, ирачког писца који од 2004. године живи у Финској. Књига се састоји од два краћа романа „Илијас у земљи званој Идил” и „Закон Сололанда”, у преводу са арапског и са поговором Српка Лештарића. Због критичког духа и оштрине израза, Бласимове књиге нису објављиване у земљама арапског говорног подручја, осим цензурисаног издања „Лудака са Трга слободе”, коју је штампала и „Геопоетика” 2015. године.

„Хасан Бласим, кога је ’Гардијан’ описао као можда највећег живог писца арапске фикције, увек пише о савременим темама повезаним са животом људи у Ираку, његовој родној земљи, деценијама подриваној страним агентурама, разараној ратовима и војним пучевима проглашаваним за велике револуције, мрачним активностима тајне полиције и политичко-финансијском корупцијом... У Бласимовом фокусу су они његови земљаци у које се, шире, убрајају напаћени житељи Средњег истока и Африке, а који су напустили родна огњишта и данас су познати под латинизованом етикетом ’мигранти’”, пише Лештарић.