Србија прави модеран систем за трансплантацију бубрега код деце

Како би програм трансплантације бубрега код деце са живих донора постао стандардна процедура у Србији, ових дана је делегација лекара болнице „Great Ormond Street Hospital for Children” из Лондона дошла у Србију. Њихов циљ је да едукују медицинаре из наше земље о овој интервенцији, а захваљујући споразуму с Републичким фондом за здравствено осигурање, компликованији случајеви ће моћи на пресађивање бубрега у ову британску болницу, специјализовану за лечење деце с ретким и готово неизлечивим обољењима.

Како истиче за „Политику” др Јелена Стојановић, дечји нефролог и специјалиста за трансплантацију бубрега код деце, установа у којој ради налази се на трећем месту на листи најбољих у свету, према Њузвик рангирању, а по глобалној истраживачкој агенцији „Статиста”.

– Сарадња установе у којој радим са Србијом се подразумева, јер сам ја овде рођена и у Београду сам завршила Медицински факултет. Пре него што сам отишла да завршим специјализацију у Енглеској, радила сам у Холандији и САД. Мој долазак у Србију пословно је започет у јулу 2018. године, када су ме позвале колеге из Универзитетске дечје клинике у Тиршовој да помогнем развој њиховог програма трансплантације. Они су тада остали без хируршке подршке за децу којој је била потребна трансплантација бубрега. Тим лекара из Лондона је, заједно са мном, три пута долазио у Београд, где смо радили трансплантације бубрега код деце са живих донора. Наш циљ је био и да едукујемо у Србији тим лекара који ће моћи самостално да обавља ове врсте интервенција. Прошле године смо обновили сарадњу уз подршку РФЗО-а, јер се ситуација с пандемијом ковида 19 нормализовала – појашњава наша саговорница.

Министарство здравља и РФЗО подржавају програм трансплантације органа и едукације стручњака у Србији, како би се едуковали сви чланови трансплантационог тима и како би се то подигло на један виши ниво, напомиње др Стојановић.

– Морам да похвалим сарадњу с проф. др Сањом Радојевић Шкодрић, директорком РФЗО-а, која је много учинила за лечење деце и у земљи и у иностранству. Надлежни у Србији желе да се овде направи исти стандард за обављање трансплантација као што је случај у Лондону. То је висок ниво који важи за целу Велику Британију. У тиму за бригу о детету се налазе лекари, сестре, психолози и социјални радници, јер је целој породици потребна подршка када дете има хроничне болести као што су болести које доводе до потребе за трансплантацијом органа. Припреме донора морају да буду опсежне. Уз то, предложићу Министарству здравља да се у Србији уведе институција независног оцењивача донора, што би требало да буде психолог или социјални радник. Независни оцењивачи су неизоставни члан трансплантационог програма у Великој Британији. Када сви лекари прегледају донора и оцене да је он медицински подобан да буде донор органа, онда иде код независног оцењивача који треба да утврди да ли је неко ту особу приморао да буде донор, да ли му је неко платио… Уколико независни оцењивач каже да особа не може да буде донор – то се сматра крајњом одлуком која је неопозива – каже др Стојановић.

По закону у Србији, донори за „живе” трансплантације бубрега код деце могу да буду само особе које су у крвном сродству с примаоцем органа. То су мајке, очеви, баке, деке, браћа, сестре, стричеви, тетке... Операција не шкоди донору. Они пролазе кроз врло ригорозне контроле и морају да буду здрави. Код живог даваоца органа операција се у развијеним програмима трансплантације ради минимално инвазивном хирургијом јер се бубрег извади лапароскопски, па је зарастање ране брже као и постоперативни ток. Даваоци одлазе из болнице код куће за четири до пет дана, а препоручује се да буду на боловању шест недеља. Особе које се баве тешким физичким радом обично три месеца буду одсутни са посла. Код жена које дарују један бубрег саветује се да годину дана причекају пре него што остану у другом стању. Деца којима је пресађен орган врло брзо се опораве. Већ после недељу дана се пуштају на кућно лечење. Након тога долазе на контроле.

– Органи пресађени са живих донора код деце дуже трају. Али, треба знати да ако неки трогодишњак добије нови бубрег, то неће бити решење заувек већ ће бар jош једном у животу морати да иде на трансплантацију. Век трајања пресађеног бубрега је од 25 до 30 година. Ипак, све је то индивидуално. Код некога пресађени орган траје и 50 година. Дешава се да родитељи желе да буду донори органа детету, али да због здравственог стања то не могу да буду, а некада им крвне групе нису компатибилне. У болници у Лондону је могуће урадити пресађивање органа и када крвне групе примаоца и даваоца органа нису исте и ту је веома важно пажљиво пратити постоперативни ток код детета – наводи др Стојановић.

Није Србија једина земља где се програм трансплантација бубрега са живих даваоца није радио, јер лекари у Лондону сарађују с бројним државама које шаљу мале пацијенте на лечење. Те специфичне трансплантације морају да се раде у центрима где лекари имају доста искуства.

– Тај вид трансплантације има много предности у односу на онај с кадаверичних, преминулих донора. Али, и то је добар вид трансплантације, a за неке пацијенте често и једини могућ начин трансплантације и често спасоносно решење. Међутим, листе чекања на орган су дуге свуда у свету. Не треба заборавити колико је тежак живот деце која имају бубрежну слабост и која морају да иду на дијализу. Уместо да се играју са вршњацима, они пролазе кроз тежак животни период. Опште здравствено стање те деце није добро и најбоље је урадити трансплантацију пре него што се почне с дијализом, такозване преемптивне трансплантације – напомиње наша саговорница.

Циљ је да се у Србији направи добар систем за трансплантације бубрега код најмлађих и зато се сада креће од темеља, као када се гради кућа, напомиње она. Креће се од тога да се наши хирурзи едукују за минимално инвазивно вађење органа код живих донора и за трансплантације код деце. Битно је да постоји подршка Министарства здравља и министарке проф. др Данице Грујичић да се у Србији унапреди програм трансплантације бубрега код деце, напомиње ова докторка.

– Бубрежне болести деце генерално спадају у ретке болести. Неке болести бубрега могу да се уоче још док је беба у мамином стомаку, на шта може да указује мањак плодове воде. Када је реч о деци која су рођена здрава, на болест бубрега може да укаже дуготрајни умор детета, као и губитак апетита. Често се родитељи изненаде када им саопштимо дијагнозу детета – додаје наша саговорница.

Тренутак када се примете значајни симптоми болести показатељ је да је бубрежна слабост код малишана узнапредовала.