Srbija pravi moderan sistem za transplantaciju bubrega kod dece

Kako bi program transplantacije bubrega kod dece sa živih donora postao standardna procedura u Srbiji, ovih dana je delegacija lekara bolnice „Great Ormond Street Hospital for Children” iz Londona došla u Srbiju. Njihov cilj je da edukuju medicinare iz naše zemlje o ovoj intervenciji, a zahvaljujući sporazumu s Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, komplikovaniji slučajevi će moći na presađivanje bubrega u ovu britansku bolnicu, specijalizovanu za lečenje dece s retkim i gotovo neizlečivim oboljenjima.

Kako ističe za „Politiku” dr Jelena Stojanović, dečji nefrolog i specijalista za transplantaciju bubrega kod dece, ustanova u kojoj radi nalazi se na trećem mestu na listi najboljih u svetu, prema Njuzvik rangiranju, a po globalnoj istraživačkoj agenciji „Statista”.

– Saradnja ustanove u kojoj radim sa Srbijom se podrazumeva, jer sam ja ovde rođena i u Beogradu sam završila Medicinski fakultet. Pre nego što sam otišla da završim specijalizaciju u Engleskoj, radila sam u Holandiji i SAD. Moj dolazak u Srbiju poslovno je započet u julu 2018. godine, kada su me pozvale kolege iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj da pomognem razvoj njihovog programa transplantacije. Oni su tada ostali bez hirurške podrške za decu kojoj je bila potrebna transplantacija bubrega. Tim lekara iz Londona je, zajedno sa mnom, tri puta dolazio u Beograd, gde smo radili transplantacije bubrega kod dece sa živih donora. Naš cilj je bio i da edukujemo u Srbiji tim lekara koji će moći samostalno da obavlja ove vrste intervencija. Prošle godine smo obnovili saradnju uz podršku RFZO-a, jer se situacija s pandemijom kovida 19 normalizovala – pojašnjava naša sagovornica.

Ministarstvo zdravlja i RFZO podržavaju program transplantacije organa i edukacije stručnjaka u Srbiji, kako bi se edukovali svi članovi transplantacionog tima i kako bi se to podiglo na jedan viši nivo, napominje dr Stojanović.

– Moram da pohvalim saradnju s prof. dr Sanjom Radojević Škodrić, direktorkom RFZO-a, koja je mnogo učinila za lečenje dece i u zemlji i u inostranstvu. Nadležni u Srbiji žele da se ovde napravi isti standard za obavljanje transplantacija kao što je slučaj u Londonu. To je visok nivo koji važi za celu Veliku Britaniju. U timu za brigu o detetu se nalaze lekari, sestre, psiholozi i socijalni radnici, jer je celoj porodici potrebna podrška kada dete ima hronične bolesti kao što su bolesti koje dovode do potrebe za transplantacijom organa. Pripreme donora moraju da budu opsežne. Uz to, predložiću Ministarstvu zdravlja da se u Srbiji uvede institucija nezavisnog ocenjivača donora, što bi trebalo da bude psiholog ili socijalni radnik. Nezavisni ocenjivači su neizostavni član transplantacionog programa u Velikoj Britaniji. Kada svi lekari pregledaju donora i ocene da je on medicinski podoban da bude donor organa, onda ide kod nezavisnog ocenjivača koji treba da utvrdi da li je neko tu osobu primorao da bude donor, da li mu je neko platio… Ukoliko nezavisni ocenjivač kaže da osoba ne može da bude donor – to se smatra krajnjom odlukom koja je neopoziva – kaže dr Stojanović.

Po zakonu u Srbiji, donori za „žive” transplantacije bubrega kod dece mogu da budu samo osobe koje su u krvnom srodstvu s primaocem organa. To su majke, očevi, bake, deke, braća, sestre, stričevi, tetke... Operacija ne škodi donoru. Oni prolaze kroz vrlo rigorozne kontrole i moraju da budu zdravi. Kod živog davaoca organa operacija se u razvijenim programima transplantacije radi minimalno invazivnom hirurgijom jer se bubreg izvadi laparoskopski, pa je zarastanje rane brže kao i postoperativni tok. Davaoci odlaze iz bolnice kod kuće za četiri do pet dana, a preporučuje se da budu na bolovanju šest nedelja. Osobe koje se bave teškim fizičkim radom obično tri meseca budu odsutni sa posla. Kod žena koje daruju jedan bubreg savetuje se da godinu dana pričekaju pre nego što ostanu u drugom stanju. Deca kojima je presađen organ vrlo brzo se oporave. Već posle nedelju dana se puštaju na kućno lečenje. Nakon toga dolaze na kontrole.

– Organi presađeni sa živih donora kod dece duže traju. Ali, treba znati da ako neki trogodišnjak dobije novi bubreg, to neće biti rešenje zauvek već će bar još jednom u životu morati da ide na transplantaciju. Vek trajanja presađenog bubrega je od 25 do 30 godina. Ipak, sve je to individualno. Kod nekoga presađeni organ traje i 50 godina. Dešava se da roditelji žele da budu donori organa detetu, ali da zbog zdravstvenog stanja to ne mogu da budu, a nekada im krvne grupe nisu kompatibilne. U bolnici u Londonu je moguće uraditi presađivanje organa i kada krvne grupe primaoca i davaoca organa nisu iste i tu je veoma važno pažljivo pratiti postoperativni tok kod deteta – navodi dr Stojanović.

Nije Srbija jedina zemlja gde se program transplantacija bubrega sa živih davaoca nije radio, jer lekari u Londonu sarađuju s brojnim državama koje šalju male pacijente na lečenje. Te specifične transplantacije moraju da se rade u centrima gde lekari imaju dosta iskustva.

– Taj vid transplantacije ima mnogo prednosti u odnosu na onaj s kadaveričnih, preminulih donora. Ali, i to je dobar vid transplantacije, a za neke pacijente često i jedini moguć način transplantacije i često spasonosno rešenje. Međutim, liste čekanja na organ su duge svuda u svetu. Ne treba zaboraviti koliko je težak život dece koja imaju bubrežnu slabost i koja moraju da idu na dijalizu. Umesto da se igraju sa vršnjacima, oni prolaze kroz težak životni period. Opšte zdravstveno stanje te dece nije dobro i najbolje je uraditi transplantaciju pre nego što se počne s dijalizom, takozvane preemptivne transplantacije – napominje naša sagovornica.

Cilj je da se u Srbiji napravi dobar sistem za transplantacije bubrega kod najmlađih i zato se sada kreće od temelja, kao kada se gradi kuća, napominje ona. Kreće se od toga da se naši hirurzi edukuju za minimalno invazivno vađenje organa kod živih donora i za transplantacije kod dece. Bitno je da postoji podrška Ministarstva zdravlja i ministarke prof. dr Danice Grujičić da se u Srbiji unapredi program transplantacije bubrega kod dece, napominje ova doktorka.

– Bubrežne bolesti dece generalno spadaju u retke bolesti. Neke bolesti bubrega mogu da se uoče još dok je beba u maminom stomaku, na šta može da ukazuje manjak plodove vode. Kada je reč o deci koja su rođena zdrava, na bolest bubrega može da ukaže dugotrajni umor deteta, kao i gubitak apetita. Često se roditelji iznenade kada im saopštimo dijagnozu deteta – dodaje naša sagovornica.

Trenutak kada se primete značajni simptomi bolesti pokazatelj je da je bubrežna slabost kod mališana uznapredovala.