„Сан о завичају” у Нишу

Три дана у једној сеоској кафани. Екипа другара којима је идол Шабан Шаулић. Једна девојка, једна мајка, једна сестра и још мало фамилије… У накраћем сиже је представе  „Сан о завичају” (невиђено фолк сновиђење) који је заправо поднаслов драме „Сврати рече човек” Ивана Велисављевића. Премијерно ће у режији награђиваног Милана Нешковића бити изведена у суботу увече, 11. марта од 20 сати на сцени Народног позоришта Ниш које уједно обележава 136 година постојања. Драматург је Јелена Мијовић, сценограф Марија Калабић, костимограф  Биљана Гргур, кореограф Андреја Кулешевић.

„Сан о завичају” је савремена драмска прича о животу у Србији, одласку у свет и повратку у завичај. О одумирању живота изван градова и дезоријентацији која их прати. Прича се одвија кроз три дана у сеоској кафани. У њој је екипа којој је идол Шабан Шаулић… 

– Од тренутка када сам написао „Сан о завичају” много тога на чему се тај комад заснива смрт је однела: многе америчке снове, нека српска села, па и самог Шабана Шаулића, краља народне музике. Шабан Шаулић је сахрањен у Алеји заслужних грађана, што је у време када се одиграва радња овог комада било незамисливо. Чак је у нашим позориштима постало уобичајено истраживање села, малих градова и утицаја народне музике, мада су крлежијанска драматургија, утицај алтернативних и андерграунд покрета на теме и ликове, као и визуелно наслеђе експресионизма у режији,  што су све утицаји на мој комад, остали, нажалост, ретки. Зато данас када гледам „Сан о завичају” оживљен у позоришту, он добија сасвим другачије значење, примећује  Иван Велисављевић.

Сви ликови „Сна о завичају” су они поред којих бисмо, како истиче ауторска екипа, прошли на улици трудећи се да их не очешемо раменом. И они немају никакав проблем са тим. Чак, за разлику од Константина Витаса, ни свест о томе.  Онај од њих, Константин, који је најдаље стигао, до Итаке у Америци и одатле назад у своју Итаку, вратио се без узбудљивих прича о нимфама, киклопима и чудовиштима, вратио се у завичај носећи са собом сан о том завичају. Од Итаке до Итаке, у потрази за идентитетом, пореклом и смислом. Ови остали, који се нису из свог села макли, и без читања Хомера знају да пут из Итаке води назад у Итаку, и да круг почиње тамо где се и затвара.

Константина Кола Витаса тумачи Марко Радојевић, а лик Катарине глуми Маја Вукојевић Цветковић. У глумачкој екипи су и Сања Крстовић, Братислава Милић,  Милош Цветковић, Данило Петровић, Александар Стевановић,  Андрија Митић, Стефан Младеновић, Александар Маринковић и Александар Михаиловић.