Преговори, полемике и Устав

Опет се „дигла прашина” око тога да ли је председник републике повредио Устав својим (не)поступањем на политичким преговорима 27. фебруара у Бриселу. Овом приликом не бих анализирао садржину политичког документа који се назива Европским (француско-немачким) предлогом за нормализацију односа Београда и Приштине. То је учинио пре неки дан, из угла доктора права и прекаљеног политичара, професор Војислав Шешељ. Додао бих само да се тај документ не може тумачити искључиво читањем текста него узимањем у обзир актуелног глобалног војно-политичког оквира и вишегодишњег (тачније, вишевековног) решавања питања Косова.

У вези са конкретним случајем, даћу неколико општих напомена утемељених у уставноправној науци. Најпре, иако се у свакодневном говору, на нашој јавној сцени, релативно често употребљава израз „неуставно деловање” председника републике, неуставни могу да буду само општи правни (не и политички) акти који нису у сагласности са Уставом, о чему одлучује Уставни суд.

Председник републике може одговарати за повреду Устава. Ако Уставни суд утврди да је председник републике повредио Устав, одлуку о његовом разрешењу доноси Народна скупштина, гласовима најмање две трећине народних посланика. Она може одлучити и да не разреши председника, иако је суд утврдио да је овај повредио Устав. Стога би се могло рећи да је по Уставу из 1990. председник републике био „неопозив” (о опозиву би одлучивали грађани на референдуму), а да је по Уставу из 2006. готово „неразрешив”. Знају то и они који оптужују председника, као што знају да за своју неосновану оптужбу ником неће одговарати.

О природи одговорности шефа државе за повреду устава (уопште, не само у Републици Србији) не постоји јединствен став у уставној теорији. Једни сматрају да је реч о кривичној одговорности и да је „повреда Устава” (постоје и друкчије формулације, на пример, „велеиздаја” у Француској или „намерна повреда” у Немачкој) специфично кривично дело.  Други мисле да је реч о политичкој одговорности и да је „повреда Устава” политички деликт. Оба становишта имају недостатке. Прво, јер одређење кривичног дела, по правилу, захтева висок степен прецизности (обележја кривичног дела). Друго, јер у парламентарном систему, какав је у основи и наш систем, председник не одговора политички – политички одговара влада, односно њени министри.

Дакле, одговорност за повреду Устава може се одредити као специфична правна одговорност. О њеном (не)постојању одлучује Уставни суд који није политички орган, али није ни класични суд – он не би смео да политички резонује, а његово правно резоновање мора бити шире од оног својственог судовима, који су непосредније везани за закон.

Иако је „повреда Устава” правни стандард, чија се садржина одређује у сваком конкретном случају, што овај појам чини врло неодређеним, три ствари су, по мени, неспорне. Прво, повреда Устава не значи само прекорачење уставних овлашћења председника републике, већ се може односити и на кршење других уставних одредаба (нпр. начела Устава – о подели власти, о владавини права, о територијалном интегритету итд.). Друго, евентуална повреда заклетве коју председник полаже при ступању на дужност, сама по себи, не може бити основ одговорности председника републике. Иако се њен текст налази у Уставу, она не производи никакву правну обавезу. То је становиште и мојих, далеко већих, претходника (Слободана Јовановића, Ратка Марковића, Владана Кутлешића). Заклетва, попут преамбуле Устава (иако је и ова саставни део Устава) носи морално-политичку, а не правну обавезност. То је „свечана изјава којом се заснива морална обавеза и одговорност, а не правна норма којом се заснива правна обавеза и одговорност” (Р. Марковић). Треће, ако је одговорност за повреду Устава правна, с елементима кривичне одговорности, таква одговорност се може утврдити једино у правом прописаном поступку, а одлука о „кривици” мора бити заснована на недвосмислено утврђеним чињеницама. Другим речима, на претпоставкама, медијским и сваким другим спекулацијама да је председник нешто урадио или да није урадио, да је нешто потписао, усмено или на било који други начин обећао, не може се темељити оптужба да је повредио Устав. Поједини опозициони политичари, од којих су неки и правници, имају своје мотиве и разлоге да оптужују председника и ја се у то не бих мешао. Ипак, из личног угла посматрано, кад год ми дан протекне у критиковању другог, уместо у раду на себи и на послу, не само да сам изгубио тај дан, него и „делић” себе, онај најбољи и најпродуктивнији.

Донекле разумем потребу медија и шире јавности да  у детаље сазнају ток и садржину политичких преговора „иза затворених врата”. Познавао сам два преговарача из Рамбујеа, професоре Ратка Марковић и Владана Кутлешића. Први је био мој учитељ и никад ми ни реч није рекао шта се тамо дешавало. Прави интерес државе некад намеће завет ћутања. Други је говорио и то, у великој мери, друкчије од оног што је била „званична” верзија тог догађаја. Из ћутања првог, научио сам више. Оно што данас желим, поучен тим знањем, је да моја  Србија никад више не доживи оно што се дешавало непосредно после Рамбујеа и касније. Желим да Србија буде све јача, да о најтежим питањима разговара и да не затвара, ако је могуће, ниједна врата; да ником не прети, али да се  никог и не боји. Волео бих, иако баш не верујем у то, да Србија  престане да се исцрпљује унутрашњим политичким размирицама око идентитетских питања.

И ја предлажем  саборност, али засновану на интелектуалном  патриотизму, који познаје и веру и разум, а одбија сваку претњу, а камоли примену силе. Такав патриотизам ствара прилику за Србију да, без обзира на препреке, гради демократију и правну државу по правим, а не лажним  европским вредностима – јер у стварању првих учествовала је и она, током историје, својим људским жртвама, својим одрицањима, али и својим аутентичним спортским, научним, уметничким и културним достигнућима.

Редовни професор Правног факултета у Београду