Новојезички клесари

Је ли Црна Гора, сада, фамозном стандардизацијом „матерњег” језика и писма, на корак од заокруживања целине националног идентитета или је три корака даље?

Јел’ то исти онај пут којим су и хрватски лингвистички „знанственици” својевремено повели ондашњи језик, растребљујући га од нерастребљивог – призвука српског?!

И то толико острашћено и коренито да данас сами себи звуче смешно и бесмислено када се разговоре новохрватским...

Притом, не приписујем ја српском језику божанске атрибуте, нити осталима спочитавам право на постојање, напротив.

Језик и јесте једно од највећих блага народа, све док му извор, ток и обале јесу у том истом народу. А, свиђало се то некоме или не, народу Црне Горе јесу у српском језику.

А, што је најбитније, због тога нису ништа мање самостални, поносити, или ако хоће и – самоникли.

Засигурно нису српско робље ако говоре српским језиком. Међутим, јесу робови предрасуда којим их плитки умови калеме на криву страну. Све до тренутка када ће им само врисак остати као аутохтоно и чисто средство комуникације...

Знате, за ватру се каже да је „добар слуга а зао господар”! Нешто слично ће бити и с „црногорским” језиком, наставе ли дукљански косци да сатиру мирисне ливаде ондашњег језика!

Он особен јесте и те самосвојности ваља љубоморно чувати, али не и успињати се до граница глупости, не би ли се черечењем њих добио какав монструм који ће смерним подизањем руке у климатизованим просторијама Савета за стандардизацију језика бити изгласан за језик.

Званични, обавезујућ и подобан да уђе у уставне одредбе.

Па, хајде онда лепо у нови „крсташки поход”: расписмењавања и описмењавања народа.

Можда почети од најстаријих надгробних плоча, као најнезгоднијих сведока... На оној, мога прадеде, пише: „Гроб истакнутог црногорског ратника Мијаила Ђ. Меденице”.

Молио бих новојезичке клесаре да исправе уколико има неких нејасноћа и превише србизма.

Међутим, национална припадност славном претку никада није сметала да говори српским језиком, нити да му то пише у свим сачуваним, званичним папирима и документима.

Државност с тим нема везе већ, рекох, глупост.

Или, у супротном, Америка, Аустрија, Швајцарска, Аустралија и још толико њих, заправо и нису неке нарочите државе јер – немају свој језик и писмо?!

Да не причам о томе колико ће (не)срећно решавање овог питања завадити и раслојити и овако расцепљен и растрзан народ, доле.

Мало ли су два бадњака (СПЦ и ЦПЦ) унели неслоге и немира међу те, надасве, добре људе, него их треба додатно хушкати једне на друге.

Падне ли крв, чини ли некакву разлику да ли је то учинила секира, сјекира или шекира (не могу на тастатури још да нађем то ново слово настало сједињавањем сугласника СЈ, а пише се као латинично С са апострофом)?

Треба ли Црна Гора да буде још црња, не би ли неки, на силу, оставили трага својег постојања?!

Ал’, нека се сете Његошевих речи: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”...