Novojezički klesari

Je li Crna Gora, sada, famoznom standardizacijom „maternjeg” jezika i pisma, na korak od zaokruživanja celine nacionalnog identiteta ili je tri koraka dalje?

Jel’ to isti onaj put kojim su i hrvatski lingvistički „znanstvenici” svojevremeno poveli ondašnji jezik, rastrebljujući ga od nerastrebljivog – prizvuka srpskog?!

I to toliko ostrašćeno i korenito da danas sami sebi zvuče smešno i besmisleno kada se razgovore novohrvatskim...

Pritom, ne pripisujem ja srpskom jeziku božanske atribute, niti ostalima spočitavam pravo na postojanje, naprotiv.

Jezik i jeste jedno od najvećih blaga naroda, sve dok mu izvor, tok i obale jesu u tom istom narodu. A, sviđalo se to nekome ili ne, narodu Crne Gore jesu u srpskom jeziku.

A, što je najbitnije, zbog toga nisu ništa manje samostalni, ponositi, ili ako hoće i – samonikli.

Zasigurno nisu srpsko roblje ako govore srpskim jezikom. Međutim, jesu robovi predrasuda kojim ih plitki umovi kaleme na krivu stranu. Sve do trenutka kada će im samo vrisak ostati kao autohtono i čisto sredstvo komunikacije...

Znate, za vatru se kaže da je „dobar sluga a zao gospodar”! Nešto slično će biti i s „crnogorskim” jezikom, nastave li dukljanski kosci da satiru mirisne livade ondašnjeg jezika!

On osoben jeste i te samosvojnosti valja ljubomorno čuvati, ali ne i uspinjati se do granica gluposti, ne bi li se čerečenjem njih dobio kakav monstrum koji će smernim podizanjem ruke u klimatizovanim prostorijama Saveta za standardizaciju jezika biti izglasan za jezik.

Zvanični, obavezujuć i podoban da uđe u ustavne odredbe.

Pa, hajde onda lepo u novi „krstaški pohod”: raspismenjavanja i opismenjavanja naroda.

Možda početi od najstarijih nadgrobnih ploča, kao najnezgodnijih svedoka... Na onoj, moga pradede, piše: „Grob istaknutog crnogorskog ratnika Mijaila Đ. Medenice”.

Molio bih novojezičke klesare da isprave ukoliko ima nekih nejasnoća i previše srbizma.

Međutim, nacionalna pripadnost slavnom pretku nikada nije smetala da govori srpskim jezikom, niti da mu to piše u svim sačuvanim, zvaničnim papirima i dokumentima.

Državnost s tim nema veze već, rekoh, glupost.

Ili, u suprotnom, Amerika, Austrija, Švajcarska, Australija i još toliko njih, zapravo i nisu neke naročite države jer – nemaju svoj jezik i pismo?!

Da ne pričam o tome koliko će (ne)srećno rešavanje ovog pitanja zavaditi i raslojiti i ovako rascepljen i rastrzan narod, dole.

Malo li su dva badnjaka (SPC i CPC) uneli nesloge i nemira među te, nadasve, dobre ljude, nego ih treba dodatno huškati jedne na druge.

Padne li krv, čini li nekakvu razliku da li je to učinila sekira, sjekira ili šekira (ne mogu na tastaturi još da nađem to novo slovo nastalo sjedinjavanjem suglasnika SJ, a piše se kao latinično S sa apostrofom)?

Treba li Crna Gora da bude još crnja, ne bi li neki, na silu, ostavili traga svojeg postojanja?!

Al’, neka se sete Njegoševih reči: „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom”...