Британија ће мигранте хапсити и депортовати

Лондон је изнео детаље новог закона представљеног парламенту, који је изазвао бурне реакције добротворних организација. Његова суштина је да властима омогући да имигранте који чамцима пристижу на британску обалу аутоматски хапси и депортује из земље, без права да траже азил и да им тај захтев буде размотрен. Свако ко преживи опасан прелазак канала биће спречен да остане у Британији док тражи азил. Уместо тога, биће или враћен одакле је дошао или, како у британској влади воле да кажу, у неку „сигурну земљу” попут Руанде, која се не може поносити људским правима.

Само деци, онима за које се процени да су исувише болесни да би путовали натраг и имигрантима који би били у озбиљној опасности у случају повратка у своју земљу, биће дозвољено да затраже азил који ће бити размотрен. Оштар однос према имигрантима подразумева и то да ће људи пристигли чамцима бити задржани у притвору до депортације, без права на кауцију и могућности судске ревизије ове одлуке. Биће одређена и годишња квота броја избеглица које ће моћи да остану у Великој Британији.

Аналитичари указују на две суштинске одлике овог закона, који ће вероватно бити усвојен. Прва је да је противан Европској конвенцији о људским правима и другим међународним уговорима који штите права избеглица и да поткопава избеглички систем у целини. Ако је држава каква је Велика Британија, са славном историјом идеје о људским правима, то себи дозволила, зашто не би и остали? Друга је да нови закон доноси политичке поене конзервативној влади нарушене репутације пред изборну 2024. годину.

„Затезање ограде онима који долазе да узму послове” један је од стубова брегзита. Британски премијер Риши Сунак, иначе индијског порекла, заустављање прилива имиграната сврстао је међу својих пет кључних приоритета након што је број оних који су лани стигли на јужну обалу Енглеске рекордан у последњих две деценије. Реч је 75.000 људи, али и тај број је испод просека у ЕУ.

Антиимиграционо расположење имало је одлучујућу улогу у британској политици у последњих десетак година, а премијерова странка се нада да ће заузимањем тврдог става вратити стару славу. Истраживања указују на то да они тренутно заостају за опозиционим лабуристима. Рачуница је јасна и битнија од критика хуманитарних организација, које кажу да ће овим потезом изневерити оне којима је заиста потребна заштита – жртве трговине људима, родно заснованог насиља, децу... Опозиција сматра да нови закон неће ништа променити, нити ће људе спречити да и даље у чамцима прелазе Ламанш.

Следећи корак – пребацивање људи авионом на други континент, у Руанду – јесте наредни ниво ове приче. Британски план заправо је један од примера праксе у тежњи европских земаља да изместе питање азила (пример Данске, која Мароко посматра као што Британци гледају Руанду), али нико се још (за сада) није усудио да оде толико далеко као Британци. Лондон је прошле године, у време мандата Бориса Џонсона, постигао договор о слању имиграната у Руанду да тамо чекају евентуална одобрења захтева за азил. Први лет је стопиран наредбом Европског суда за људска права. Британци имају обавезу да се уздрже од депортације у Руанду док Европски суд испита да ли ова земља има капацитета да избеглима омогући права из Конвенције о статусу избеглица. Ипак, британски суд је недавно влади дао зелено светло, па Лондон, сматра се, убрзано планира депортације, иако међународно право то забрањује.