Књижевница фризира бебе

„Да ли могу да закажем прво шишање за крштење бебе кад се вратите са промоције своје нове књиге?”, гласило је питање младе маме упућено власници јединог фризерског салона за бебе и децу у граду. „Петар Пан”– како се зове салон – посебан је по томе што се овде бебе први пут шишају и добијају своје прве фризуре. Име је добио по омиљеном јунаку из детињства власнице Лидије Ћирић, која од 1997. године свакодневно брине о коси најмлађих Београђана. То није једина чар овог места, већ и чињеница да маказама вешто барата једна књижевница.

Мали салон на Чубури привлачи пажњу пролазника шареним столицама за шишање које имају облик аутомобила и љуљашке. Около су полице са луткама и аутићима, а најхрабрије клијенте који не заплачу чека чинија с лизалицама и слаткишима. Маказе и чешљеви су шарених боја да би бебе асоцирале на прве играчке и глодалице.

– Овај посао сам наследила од сестре која се није пронашла у раду са децом, па ми је препустила. Мени је било примамљиво јер није досадан посао и не постоји фризер овог профила у граду, а потреба постоји. Дневно прођу десетине деце, родитеље замолим да сачекају испред док ми радимо. Важно је познавати дечју психологију и начин на који им прилазиш јер су немирни и уме да буде тешко ошишати их. Више од 20 година радим, сад ми долазе деца коју сам шишала кад су били мали, али са својом децом. Тако да су две генерације прошле кроз моју радњу. Кад прерасту столицу, ја им кажем да је време за салон за одрасле, али се увек враћају, макар да се послуже бомбонама, попричају или узму неку од књига које овде имам. Шишала сам и децу на Клиници за онкологију, па сарађујем и са „Нурдором” у њиховој борби за лечење деце оболеле од карцинома – прича о свом послу Лидија Ћирић.

„Реквијем за један дан”, „Кабаница за сузе”, „Права Београђанка”, „Без ’Драги моји’” и „Квинтни круг” су књиге које је објавила у последњих девет година. Писала је о темама које се тичу породице, емотивних односа, деци и проблемима друштва.

– Око четрдесете године сам схватила да сам сазрела за писање. Тињали су проблеми са којима сам се носила, то ми је био „издувни вентил”. Понудила сам читаоцима несвакидашње приче са којима могу да се идентификују. Често ме зову да поделе утиске, имам публику од средњошколаца до професора књижевности. Волим да пишем, али више волим да фризирам децу и да се са њима дружим. Сваки дан од њих чујем неку нову умотворину – објашњава Ћирићева и истиче да је спона између шишања беба и писања књига – уметност.

– Књижевност је грана уметности и потребно је велико умеће уобличити ликове и догађаје у једну целину, док код шишања беба мораш да се на креативне начине довијаш, да им приђеш, да направиш фризуру према облику главе, да то изгледа лепо. То је естетика – нагласила је Ћирићева док је журила да се посвети малој муштерији која не сме да чека.