Književnica frizira bebe

„Da li mogu da zakažem prvo šišanje za krštenje bebe kad se vratite sa promocije svoje nove knjige?”, glasilo je pitanje mlade mame upućeno vlasnici jedinog frizerskog salona za bebe i decu u gradu. „Petar Pan”– kako se zove salon – poseban je po tome što se ovde bebe prvi put šišaju i dobijaju svoje prve frizure. Ime je dobio po omiljenom junaku iz detinjstva vlasnice Lidije Ćirić, koja od 1997. godine svakodnevno brine o kosi najmlađih Beograđana. To nije jedina čar ovog mesta, već i činjenica da makazama vešto barata jedna književnica.

Mali salon na Čuburi privlači pažnju prolaznika šarenim stolicama za šišanje koje imaju oblik automobila i ljuljaške. Okolo su police sa lutkama i autićima, a najhrabrije klijente koji ne zaplaču čeka činija s lizalicama i slatkišima. Makaze i češljevi su šarenih boja da bi bebe asocirale na prve igračke i glodalice.

– Ovaj posao sam nasledila od sestre koja se nije pronašla u radu sa decom, pa mi je prepustila. Meni je bilo primamljivo jer nije dosadan posao i ne postoji frizer ovog profila u gradu, a potreba postoji. Dnevno prođu desetine dece, roditelje zamolim da sačekaju ispred dok mi radimo. Važno je poznavati dečju psihologiju i način na koji im prilaziš jer su nemirni i ume da bude teško ošišati ih. Više od 20 godina radim, sad mi dolaze deca koju sam šišala kad su bili mali, ali sa svojom decom. Tako da su dve generacije prošle kroz moju radnju. Kad prerastu stolicu, ja im kažem da je vreme za salon za odrasle, ali se uvek vraćaju, makar da se posluže bombonama, popričaju ili uzmu neku od knjiga koje ovde imam. Šišala sam i decu na Klinici za onkologiju, pa sarađujem i sa „Nurdorom” u njihovoj borbi za lečenje dece obolele od karcinoma – priča o svom poslu Lidija Ćirić.

„Rekvijem za jedan dan”, „Kabanica za suze”, „Prava Beograđanka”, „Bez ’Dragi moji’” i „Kvintni krug” su knjige koje je objavila u poslednjih devet godina. Pisala je o temama koje se tiču porodice, emotivnih odnosa, deci i problemima društva.

– Oko četrdesete godine sam shvatila da sam sazrela za pisanje. Tinjali su problemi sa kojima sam se nosila, to mi je bio „izduvni ventil”. Ponudila sam čitaocima nesvakidašnje priče sa kojima mogu da se identifikuju. Često me zovu da podele utiske, imam publiku od srednjoškolaca do profesora književnosti. Volim da pišem, ali više volim da friziram decu i da se sa njima družim. Svaki dan od njih čujem neku novu umotvorinu – objašnjava Ćirićeva i ističe da je spona između šišanja beba i pisanja knjiga – umetnost.

– Književnost je grana umetnosti i potrebno je veliko umeće uobličiti likove i događaje u jednu celinu, dok kod šišanja beba moraš da se na kreativne načine dovijaš, da im priđeš, da napraviš frizuru prema obliku glave, da to izgleda lepo. To je estetika – naglasila je Ćirićeva dok je žurila da se posveti maloj mušteriji koja ne sme da čeka.