Лепота (не)ће спасити свет

Полазећи од „Идиота”, психолошког, филозофског и мелодрамског романа Достојевског (1869), писац Владимир Табашевић и редитељ Ивица Буљан успешно су уобличили његово ново сценско тумачење. Радња је сировија, сензуалнија и физички огољенија од оригинала, поетски је пробојнија и идејно прилагођенија нашем времену опсесије новцем, славом и индивидуализмом. Мисаона срж романа, проблематизација односа између добра и зла, духовних и материјалних вредности, као и религије, љубави и патње, постављена је оштрије и директније, у форми и стилу који више одговарају овом времену. У сценски текст су укључени специфични монолози и сонгови, па се може рећи да је његова форма постдрамска у извођењу, због разбијања линеарности наратива, као и излазака глумаца из ликова, односно брехтовског односа епици.

Радња се развија на стилизованој сцени претрпаној празним столицама, које имају подстицајна симболичка значења – могу се схватити као знак одсуства, људских празнина које вапе за попуњавањем (сценограф Александар Денић, костимограф Ана Савић Гецан). У центру се налази ефектна инсталација у облику крста, склопљеног од мобилног телефона и низа коцкарских апарата, чији екрани непрестано светлуцају, појачавајући утисак о празнини, као и (јаловим) покушајима да се она попуни фалсификованим сјајем коцкарских звезда. То сценографско решење је вредно визуелно отелотворење идеје да је опсесија новцем постала данашња (извитоперена) замена за религију. Такође, током расплитања радње, крст је битан у грађењу вишезначних решења, на пример у призору вођења љубави Рогожина и Настасје Филиповне, који се одвија управо ту, или на изванредном крају представе, када Лука Грбић, изашавши из улоге Мишкина, са мобилног телефона хипнотички чита речи, изливе река мисли о вечној, непропадивој лепоти и вери у снагу бића, као и о свепрожимајућој, исконској светлости коју је Достојевски непоколебљиво тражио у човеку. У мраку, уз ритмове заглушујућих, ритуалних бубњева, који још дубље гурају у стање транса, извођача и гледалаца, док Грбић урла те поетске речи, које постају особена мантра јер се понављају, простор одређује тај необични светлећи крст (композитор Митја Врховник Смрекар). Веома је провокативна амбивалентност ове сцене, због судара разорне искрености Мишкинове вере и суштински ироничног значења крста, крајње сумњивог сјаја жмиркајућих слот машина.

Нијансирано стилизована режија Ивице Буљана изграђена је на пажљивом раду са глумцима који са једне стране играју психолошки прецизно, веродостојно стварајући сложене односе између ликова, док на другој обезбеђују и продорне комичне епизоде. Лука Грбић у улози кнеза Мишкина убедљиво представља нестварну наивност и безграничну доброту, али и опипљиву страст према Настасји Филиповној која успева да донекле разбије његов оклоп дечачке невиности. Јана Милосављевић игра Настасју Филиповну као самоуверену заводницу, свесну моћи над мушкарцима којима манипулише, отварајући у себи поноре празнине, незадовољства и хистерије. Њен лик јесте функционалан, али му и фали унутрашње снаге, оне магичне, неухватљиве харизме.

Мирјана Карановић игра уводну нараторку која из перспективе нашег времена, царства друштвених мрежа, са необично подстицајним опрезом отвара ток приче, као и Лизавету Прокофјевну, трагично усамљену жену генерала Јепанчина. Ива Илинчић психолошки деликатно представља једну од њених кћерки, Аглају, несрећно заљубљену у Мишкина. Она је налик Чеховљевим јунакињама неостварених чежњи, а помало је и попут Ибзенове Хеде Габлер, генералска кћи рођена у привилегијама које чезне да напусти. Недим Незировић је Рогожин, надмени богаташ коме новац улива бахато самопоуздање, а Весна Чипчић је Нина Александровна, инфицирана снажном бригом за сина Гању (Милан Зарић). Александар Јовановић уноси опипљиве дозе разигране физичке комике, са ликом генерала Иволгина, Никола Малбаша је Лебедев, један од типично нафураних, охолих ликова пробисвета, које Мишкинова доброта подстиче на исмевање.

Милутин Милошевић ствара лик генерала Јепанчина, из којег ће изаћи између два дела представе, у монологу испред спуштене завесе, једном од средстава брехтовског аутоироничног разбијања линеарне структуре. Тај монолог је вид савременог коментара мисли Достојевског, актуелизовања значења друштвених односа, слободе и оригиналности. Ову постдрамску или постбрехтовску форму извођења битно допуњавају и дирљиви сонгови који разигравају динамику, стварајући при томе и простор јаче осећајности, чудесно место сусрета стварности и метафизике.