Милошевић није требало да се брани у Хагу

Дарко Пејовић

Био је 31. март 2001, други дан операције Милошевићевог хапшења у вили „Мир”, када ми је зазвонио телефон у викендици. Звао ме је Бранислав Ивковић, ондашњи високи функционер СПС-а. Затим  је везу преузео Слободан Милошевић. Тог момента, испред мене се дижу плочице на поду, у облику слова Т. Нисам сујеверан, али... препао сам се, признајем. После сам отишао код патријарха Павла и рекао му да бивши председник жели да му будем адвокат. „Сине, твоје је да браниш”, рекао ми је. А затим додао: „Али, немој да претерујеш.”

Овако адвокат Тома Фила започиње причу о одбрани и последњим годинама Слободана Милошевића, председника Србије и СР Југославије од 1989. до 2000, који је на данашњи дан, 11. марта 2016, преминуо у притвору Хашког трибунала. Описани телефонски разговор догодио се дан пре него што је Милошевић лишен слободе, по кривичној пријави за „прекорачење службених овлашћења” у области финансија. У јутарњим сатима 1. априла, после вишесатних преговора, пребачен је у Централни затвор из виле „Мир” на Дедињу, у којој је с породицом живео и након што је у октобру 2000. свргнут с власти после пораза на изборима за председника СРЈ.

С Милошевићем сте били у аутомобилу којим је под јаком полицијском пратњом довезен у притвор. Имали сте и важну улогу током преговора о условима његове мирне предаје. Да ли сте и у годинама Милошевићеве власти били његов правни саветник и особа од поверења?

Ништа од тога, мада смо се површно познавали још с Правног факултета, иста смо генерација, он је 20 дана био млађи од мене. Нисмо се дружили, нити смо делили исте идеолошке ставове – он је био загрижени комуниста, а ја сам и тада био социјалдемократа. Заправо, наш први контакт се догодио крајем фебруара 2001. Позвао ме је и рекао да би желео да се видимо у вили „Мир”. Током тог сусрета, замолио ме је да искористим свој утицај код уредника ондашњих медија да обуставе хајку на његову ћерку Марију и сина Марка, а да, како је рекао, њега и супругу Миру Марковић критикују и нападају колико хоће. Није тражио да покрећем тужбе због клевета, већ да неформално утичем на уреднике. То сам и урадио, с готово потпуним успехом.

Да ли је том приликом наговестио да рачуна на ваше адвокатске услуге ако се у Србији против њега поведе судски поступак, или уколико буде изручен Хашком трибуналу, који је у марту 1999. против Милошевића подигао оптужницу због ратних злочина на Космету? 

О томе није било ни помена, није веровао да је могућ било који од та два сценарија. Њему је супруга Мира одређивала читав живот, тако да се временом поприлично изместио из реалности. Поверовао је у њену пројекцију будућности, да ће све оптужбе и оптужнице некако избледети, да ће се малтене заборавити.

Само месец дана после вашег сусрета с Милошевићем крајем фебруара 2001, стварност је демантовала визије Мирјане Марковић?

Да, тада је почела операција Милошевићевог хапшења. Првог дана, 30. марта, у акцији је била сурчинска банда. Телевизијске камере су их снимиле како прескачу ограду виле, кријући дуге цеви испод јакни. Замисао им је била да уграбе Милошевића како би наплатили пет милиона долара, колико је Тужилаштво трибунала расписало као награду за Милошевићево хапшење. Међутим, тада су вилу „Мир” обезбеђивали припадници „Кобри”, формације војне полиције за специјалне намене, тако да се тај план изјаловио.

У ове драматичне догађаје укључујете се после Милошевићевог позива, о којем сте говорили на почетку разговора. Око виле „Мир” били су  полицијски кордони и групице присталица бившег председника, а какву ситуацију сте затекли унутра?

Било је ту појединих функционера СПС-а, али и наоружаних цивила, спремних да по сваку цену бране Милошевића. Видео сам и два војна борбена оклопна возила с митраљезима на врху. Остала су у дворишту по наређењу генерала Небојше Павковића, начелника Генералштаба Војске Југославије, након што је наложио припадницима „Кобри” да се повуку из обезбеђења. После ми је Павковић рекао да је у реденицима била маневарска муниција. А шта би се догодило да се неко од Милошевићевих чувара попео на возило и осуо рафалну паљбу, не знајући да пуца ћорцима? Друга страна би одговорила ватром, ко зна колико би било погинулих и рањених. А СПС би био оптужен за оружану побуну и покушај државног удара.

О чему су у вашем присуству преговарали Милошевић и Чедомир Јовановић, изасланик власти, након што су бившем председнику предочене злоупотребе службеног положаја које му се стављају на терет?

Пре бих рекао да је Чеда био гласник, а не изасланик ДОС-ове власти. Стално је телефонирао и консултовао се с неким. Коначно, резултат преговора о предаји био је папир који су потписали премијер Србије Зоран Ђинђић, председник Србије Милан Милутиновић и председник СРЈ Војислав Коштуница. Садржај је формулисан те ноћи, у вили „Мир”. Тим документом се Милошевићу гарантовало да неће бити испоручен у Хаг и да ће његова породица и имовина бити сигурни. Слоба ме је питао:  „Томо, јел’ ово у реду?” Одговорио сам, то ти је гаранција за ноћас. Ипак, он је преломио да су потписане гаранције довољне, додао је и да је Ђинђић обећао Браниславу Ивковићу да ће све бити како је срочено. Кренули смо у Централни затвор, испраћени пуцњима ћерке Марије, која је у стању растројства испалила неколико хитаца. Читаве ноћи била је агресивна, љутила се и на мене. Оцу је говорила: „Од кога те бре овај брани? Он брани Чеду, а не тебе.”

Како је изгледао долазак у Централни затвор?

Тамо су нас дочекали и припадници оне сурчинско-земунске групе који су дан пре хапшења покушали да отму Милошевића, зарад награде од пет милиона долара. Викали су „стрпајте га у подрум”, али је Чеда Јовановић, и за то му свака част, рекао да бившег председника државе треба сместити како доликује. И тако је Слободан добио ћелију у реновираном делу Централног затвора. Затакнута за решетке те ћелије, остаће и Хашка оптужница, коју није хтео ни да узме у руке.

Да ли се током наредна три месеца, пре него што је 28. јуна испоручен у Хаг, ишта дешавало у вези са оптужбама због којих је притворен?

Ма не, била је то пука куповина времена. Та кривична пријава за злоупотребу буџетских средстава базирала се и на изјави директора Управе царина Михаља Кертеса да је Милошевићевом сину Марку исплаћено 1,5 милиона марака да оде за Русију. Кертес је после ту изјаву повукао, тако да практично доказа није ни било. У том периоду, видео сам се с премијером Ђинђићем, тражио сам да ми објасни како мисли да испуни обећање да Милошевића неће испоручити Хагу. Врло убедљиво ми је тврдио да прво мора да му се суди у Србији и да ће на сваком суду пред који буде изведен бити осуђен. На то сам му рекао да ћу следећи пут донети своју диплому, а он нека припреми своју. Обећао сам: Ако игде у Србији Милошевић буде осуђен, ја ћу своју диплому поцепати.

Да ли сте се с премијером Ђинђићем имали разговоре након Милошевићевог изручења Хагу?

Неколико пута. Кад би се повео разговор о Милошевићу, само би слегнуо раменима и рекао – морао сам. Са Коштуницом нисам био у прилици да причам о томе, али сам много разговарао с генералом Павковићем. Он је као начелник Генералштаба био спреман да подигне пар „мигова”, са задатком да приземље хеликоптер којим је Милошевић из Београда на Видовдан пребачен у НАТО базу у Тузли. Звао је председника СРЈ Војислава Коштуницу да би добио одобрење да изда такву наредбу. Али, како ми је испричао, Коштуница му се није јавио на позив.

Свих ових година износите став да Слободан Милошевић није предат Хагу, већ да је продат. На којим сазнањима почива таква ваша тврдња?

О томе су говорили и непосредни актери, попут професора Бориса Беговића, који је 2001. био саветник потпредседника савезне владе Мирољуба Лабуса. Додуше, он користи израз размена, јер је, како каже, у питању био купопродајни однос. Чак је извео и рачуницу о добитку у милијардама долара, кроз отписе дуговања и избегавање увођења финансијских санкција нашој земљи. Имам и сазнања да су одређени људи који су учествовали у изручењу међу собом поделили милионе долара. За то немам доказе, али мислим да тачно знам о коме је реч.

Јесте ли били спремни да Милошевића браните пред трибуналом?

Недвосмислено сам му рекао: бранићу те пред домаћим судовима, али у Хаг с тобом не идем. Подсетио сам га како је изјављивао да не признаје Хашки трибунал и да при томе треба да остане. Послушао ме је само приликом првог појављивања пред судијама. Тада је одбио да одговара на њихова питања, оспорио је законитост трибунала и рекао да је тај суд лажан и да су његове оптужбе лажне. Када је ипак одлучио да се брани, тужитељка Карла дел Понте је организовала банкет. Њима није било битно шта ће он да прича, само нека је присутан, да би суђење могло да иде предвиђеним током. Иначе, са Слободаном сам остао у контакту и током његовог притвореништва у Схевенингену, пошто сам тамо одлазио као адвокат Николе Шаиновића.

Кажете да је Хашки трибунал жарко желео да се суђење оконча пресудом Слободану Милошевићу. Ви дакле не верујете у приче да је његова смрт намерно проузрокована погрешним лечењем, или да је чак отрован?

Уверен сам да је хронична исцрпљеност узрок његове смрти. Истина, боловао је од ангине пекторис, али уз добру негу с тим здравственим проблемом може да се поживи 100 година. У притвору у Схевенингену имао је собу прекопута своје ћелије, у којој су буквално биле тоне хартије, документација је стизала камионима. У тој загушљивој просторији пуној прашине проводио је дане уроњен у папире тражећи оно што је релевантно за његову одбрану.

Као адвокат, како оцењујете његову петогодишњу одбрану пред Хашким трибуналом

Није баш најбоље схватао појам правне одбране, већ је упорно износио своју верзију истине. Из угла политичара који жели да остави траг о властитом виђењу историјских догађаја, његово држање у Хагу је имало смисла, али не и са професионале, правне тачке гледишта. Његови правни саветници, адвокати Зденко Томановић, Миша Огњановић и професор Бранко Ракић, као и људи из удружења „Слобода”, одлично су урадили свој део посла, али се Милошевић често није држао питања која су му припремали за испитивање сведока. Дешавало се и да пред судом обелодани документа која су ишла у корист његове штете, па и штете осталих хашких оптуженика.

Да ли још подржавате иницијативу из 2018. године, да се Слободану Милошевићу подигне споменик у Београду?

Заправо, тада сам заступао став – ако Ђинђићу намеравате да подигнете споменик, онда треба и Милошевићу. А најбоље би било да се руководимо стандардима који постоје у неким земљама, према којима се споменици подижу 30 или 50 година после смрти, односно када се стекну услови за непристрасну историјску оцену нечијег дела. Ево рецимо, за седам година ће бити пола века од смрти Јосипа Броза Тита. Питам се, да ли ће му 2030. власт у било којој држави бивше Југославије подићи споменик...