Кошуља која заодева идеју

Плодове сарадње нашег академика, вајара Саве Халугина (1946) и историчарке уметности Неле Тонковић у простору Галерије САНУ моћи ћемо да видимо од вечерас у 19 сати. Поставка на којој ће бити заступљена његова дела из целог распона петодеценијског опуса названа је „Позив на одушевљеност”, а овај наслов тако формулисан – то схватите када упознате аутора – пружа сасвим адекватну назнаку и о томе каква је његова личност.

Занесено, чак и песнички, Халугин нам је причао о току својих мисли које се роје док ствара (а и кад не ствара) и које често између две прозне реченице поприме облик стихова. Без имало нервозе, која је иначе чест и разумљив пратилац у предизложбеним разговорима, сталожено је, с пуном пажњом и брижношћу говорио и о томе на који ће начин транспортовати дела из Суботице, где живи, до Београда, где сада излаже, и како жељно ишчекује сусрет са публиком.

Упућујући посетиоце у то шта ће то моћи да виде, Нела Тонковић, ауторка поставке, у пратећем каталогу бираним речима подсећа да је наш саговорник, иначе магистар вајарства, био ученик Јована Кратохвила и да се његови радови, уобличени у различитим медијима – скулптури, цртежу и слици – стичу у јединственој замисли о недељивом „тоталном уметничком делу”, о чијем је опредмећивању у различитим медијима он сам говорио као о „кошуљи која је заоденула идеју”. Доследан својим почетним ликовним фасцинацијама, Халугин је извајао дела која су присутна и у јавном простору – у Суботици, Новом Саду, Кикинди и Сомбору – и у нашим институцијама – Музеју савремене уметности Београд, Народном музеју Србије, Савременој галерији Суботице, Српској академији наука и уметности... Јасно се издвајају две целине, дела настала у камену, и она у бронзи.

Чега се у професионалном смислу најживље сећате с почетка ваше каријере?

Имам утисак да је време све брже пролазило како су се године низале. Стваралаштво се мења и човек се мења са својим животним ставовима, улазећи у нове канале, како научне тако и уметничке покретљивости. Сећам се времена мог науковања на Факултету ликовних уметности шездесетих година, био је то престижан факултет који је фаворизовао слободан креативан исказ, а бивао сам у непосредном контакту са многим тадашњим професорима. То ми је давало прилику да кроз разговоре и коректуре који су обављали директно на нашим делима много тога научим. Студиозно су подржавали наше студентске особености и вредности. Мањи број студената се одвајао од планова и програма и врло одлучно се кретао према свом нахођењу, улазећи у нове просторе постмодерне и концептуалне уметничке праксе.

На изложби ће бити присутне скулптуре, слике и цртежи (лавирани туш) и понека фотографија неког од дела која нису могла физички да буду ту. Колико се та три медија и ваши радови настали у њима међусобно допуњују или разилазе?

Ова моја мултимедијална поставка, имам утисак, говори о истом проблему који сам решавао на различите начине. Разноврсне технике имају своје крајности у испољавању. Желео сам да ослушнем себе у свакој прилици, да доживљено транспонујем у својој свести и да дочарам утисак кроз дела. Чини ми се да се технике међусобно подражавају и чине целовитост, а могу се и одвајати једна од друге. Дела ће, надам се, живети и надаље свој самосвојни живот, са својом самосталном фреквенцијом или пак груписана на неком другом адекватном месту.

У уводном, неформалном разговору пред овај интервју причали сте о томе како заправо стварате, на који начин се подстицаји који вас нагоне на уметност трансформишу у уметничко дело. Упознајте и читаоце са тим стваралачким доживљајима.

Свет фаталног и миметичког чини збир оптичког и иреалног стања. Бавио сам се линеарним подсетницима или повременим парадоксима којима сам служио испуњавајући тродимензионалну масу (скулптуру). Настајале су потребе за изведбом у различитим могућим реализацијама. Приликом посматрања визуелних садржаја дешавају ми се мисли које се манифестују кроз говор, тонове, визуелне констатације и машту и тиме оне богате моју градитељску структуру. Интервенције претварам у имагинарни свет предмета и облика слојевитих значења. У асоцијативне аморфне масе уграђујем фрагменте које не супротстављам целини, ослушкујем своју интуицију која ме води у стање сагледавања масе у простору. Моје идејно полазиште је доживљено стање вибрације које постепено сазрева.

Готово две деценије радили сте махом у камену, а потом сте инкорпорирали и бронзу у свој опус. Приказани мотиви и приступ се разликују у зависности од тога који од та два материјала користите, различит је и волумен скулптура. Шта вас је опредељивало приликом избора?

Стварајући од самог почетка сходно изворишним просторима опредељивала ме је географија. Човек носи у себи потребу за реакцијом на природу, окружење и њена зрачења материје, са по мени антејским везама, чиме ствара у себи карактер личности спреман за надахнуће. Идентификује се са њим и он му временом постаје заштитни субјекат, знак препознатљивости нераздвојив са природом. Моја животна и истраживачка фреквенција мењала је моје стваралачко ја. Уметност је умрежена са различитим факторима будућег значења, казивања и природне склоности за трансформацијом коју можемо назвати креацијом у различитим изражајним материјалима (камен, бронза). Монументалност дела манифестује се снагом без ограничења запремине и јачином његовог зрачења на окружење.

Приличну пажњу посвећујете и идеји слободе која саучествује у интеракцији уметника, дела и публике. Позицију аутора видите кроз улогу онога који тријадни дијалог подстиче, али га не контролише, док уметничко дело излагањем започиње свој пут одвојен од свог аутора.

Слобода уметника се мења, напредује, не трпи заточеништво, нити страх. Поменута интеракција дела, уметника и публике ствара проходност идеје и мисли. Сам чин стварања није ничим ограничен, тада су стваралац и дело једно. Храбри имају моћ искорака без обзира на тренутне ставове, чиме омогућавају проходност дела обележеног плутајућим знаком преносног значења – енергијом. У том смислу, временом дело почиње да живи самосвојни живот и делује као реметилачки фактор официјелности и помирљивости и бива прихватано или не...