Потпуно разголићена култура мизогиније

Солун – Снагом уметничког стваралаштва дугометражни документарни филм „Под небом Дамаска” прецизно описује оно што се крије испод главних проблема човечанства: дубоко укорењено родно насиље и патријархално угњетавање.

Овако гласи званично образложење чланова жирија за одлуку да се Награда „Златни Александар” за најбољи дугометражни документарац и 12.000 евра додели управо за „Под небом Дамаска”. Његови аутори су сиријски синеасти у егзилу: Хеба Калед, Талал Дерки и Али Вађих (сво троје су радили претходно кратке филмове) и у овом коредитељском садејству изнедрили су снажну документарну слику о невидљивом статусу жена у ратом разореној Сирији, које се боре за признање постојања и опстанак. Њихов „Под небом Дамаска” је нека врста колективног портрета жена, а тај портрет настаје кроз праћење групе младих Сиријки окупљених око женског театра. Оне се одлучују за радикални пројекат, за представу која разголићује културу мизогиније и сексуалног злостављања које је генерацијама уништило животе жена у њиховој земљи.

Фара, Елијана, Инана, Сухир и Грејс желе да својом новом представом упозоре и упуте неупућене на угњетавање жена, иако знају да ће им то још више отежати добијање посла. Сарађујући са редитељским тројцем на терену у Дамаску, ове жене пролазе кроз град уморан од рата како би прикупиле појединачне приче које ће чинити основу њихове представе. Они бележе сведочења из целог друштвено-економског спектра: од глумица преко фабричких радница до мајки које остају код куће. Оно што се појављује јесу варијације исте мучне приче: приче о злостављању, уценама, па чак и затварању од стране мужева, браће, очева, послодаваца и моћних званичника који користе неконтролисану патријархалну моћ да их држе у замци без приступа правди. Над свим отвореним питањима у филму стоје тешки облаци опасности. Баш када тим филмских стваралаца и њихових субјеката напредују у заједничком излагању, једна чланица групе неочекивано напушта пројекат. Како се открива истина иза њене одлуке, сви умешани су приморани да се суоче са болно интимном истином унутар теме коју су документовали и са чињеницама да је до промене статуса жена још много далеко...

Награда „Сребрни Александар” у дугометражној категорији, припала је румунској глумици, а сада и редитељу дебитанту Тинди Сковран за изврстан филм „Ко ја нисам”, са којим је дала и глас и гласност дуго игнорисаним и углавном ћутљивим припадницима интерсексуалне заједнице која није мала, јер званични подаци говоре да се чак два процента светске популације рађа и живи са репродуктивном аномалијом или анатомијом полних органа која није у складу са типичним дефиницијама мушког или женског. Жири је нагласио да документарац „Ко ја нисам” храбро „редефинише значење рођења женског и мушког рода, кроз веома емотивно и снажно филмско путовање”, а врло добре оцене дате су му и на страницама „Политике” током викенда, заједно са одличним оценама и за мађарски „Уски пут до срећа” Кате Оле. Овом мађарском документарцу припала је Специјална награда жирија уз образложење да је реч о „дивној љубавној причи која извире са најнеочекиванијих места и радосно изазива конвенције породице, пола, културе, славе и музичког позоришта”. И филм Сковранове и филм Олеове добили су још мноштво награда паралелних, незваничних жирија.

Као вишеструко, од стране различитих жирија, награђени „Кристос, последње дете” Ђулије Амати, наметнуо се у 25. издању ТИДФ-а као најбољи грчи документарац. Овај издашно визуелном естетиком испуњен филм нежни је приказ једног иначе невидљивог живота љубазне и важне сврхе, као и меланхоличног осећаја наде за будућност. Ово је прича о крупнооком, марљивом и вредном Кристосу – последњем преосталом детету на ветровитом маленом острву Арки од свега 30 становника, у грчком Додеканезу. Кристос има 10 година и једини је ученик већ остареле учитељице Марије. Он завршава последњу годину основне школе и да би наставио образовање треба да напусти родно острво и пресели се на веће – сам у интернат и у непознату средину. Кроз огољене и смислене слике, ауторка филма успела је да истакне тиху храброст дечака који се издигао изнад свог друштвеног окружења. Дирљива је и чињеница да нека деца одрастају у тако удаљеним друштвима и да се њихова шанса за одговарајуће образовање ни на који начин не може схватити као призната.

Овогодишње издање Солунског фестивала документарних, ангажованих филмова протекло је у знаку жалости за жртвама недавне трагедије директног судара возова. И свечаност отварања и свечаност затварања фестивала били су отказани, баш као и сви пратећи догађаји који су овај фестивал увек чинили богатијим и ведријим. Од мноштва паралелних програма нетакмичарског карактера ове године су се издвојили:

„Адио Керида: Од Солуна до Аушвица – 80 година”, одржаном поводом осамдесетогодишњице поласка првог воза из Солуна пуног локалних Јевреја за концентрациони логор Аушвиц, ретроспектива филмова аустријског документаристе Николауса Гирхалтера ( 9 филмова) и грчког редитеља Ставроса Псилакиса (10 филмова). И једном и другом уручене су награде „Златни Александар” за допринос документаристичком стваралаштву.