Potpuno razgolićena kultura mizoginije

Solun – Snagom umetničkog stvaralaštva dugometražni dokumentarni film „Pod nebom Damaska” precizno opisuje ono što se krije ispod glavnih problema čovečanstva: duboko ukorenjeno rodno nasilje i patrijarhalno ugnjetavanje.

Ovako glasi zvanično obrazloženje članova žirija za odluku da se Nagrada „Zlatni Aleksandar” za najbolji dugometražni dokumentarac i 12.000 evra dodeli upravo za „Pod nebom Damaska”. Njegovi autori su sirijski sineasti u egzilu: Heba Kaled, Talal Derki i Ali Vađih (svo troje su radili prethodno kratke filmove) i u ovom korediteljskom sadejstvu iznedrili su snažnu dokumentarnu sliku o nevidljivom statusu žena u ratom razorenoj Siriji, koje se bore za priznanje postojanja i opstanak. Njihov „Pod nebom Damaska” je neka vrsta kolektivnog portreta žena, a taj portret nastaje kroz praćenje grupe mladih Sirijki okupljenih oko ženskog teatra. One se odlučuju za radikalni projekat, za predstavu koja razgolićuje kulturu mizoginije i seksualnog zlostavljanja koje je generacijama uništilo živote žena u njihovoj zemlji.

Fara, Elijana, Inana, Suhir i Grejs žele da svojom novom predstavom upozore i upute neupućene na ugnjetavanje žena, iako znaju da će im to još više otežati dobijanje posla. Sarađujući sa rediteljskim trojcem na terenu u Damasku, ove žene prolaze kroz grad umoran od rata kako bi prikupile pojedinačne priče koje će činiti osnovu njihove predstave. Oni beleže svedočenja iz celog društveno-ekonomskog spektra: od glumica preko fabričkih radnica do majki koje ostaju kod kuće. Ono što se pojavljuje jesu varijacije iste mučne priče: priče o zlostavljanju, ucenama, pa čak i zatvaranju od strane muževa, braće, očeva, poslodavaca i moćnih zvaničnika koji koriste nekontrolisanu patrijarhalnu moć da ih drže u zamci bez pristupa pravdi. Nad svim otvorenim pitanjima u filmu stoje teški oblaci opasnosti. Baš kada tim filmskih stvaralaca i njihovih subjekata napreduju u zajedničkom izlaganju, jedna članica grupe neočekivano napušta projekat. Kako se otkriva istina iza njene odluke, svi umešani su primorani da se suoče sa bolno intimnom istinom unutar teme koju su dokumentovali i sa činjenicama da je do promene statusa žena još mnogo daleko...

Nagrada „Srebrni Aleksandar” u dugometražnoj kategoriji, pripala je rumunskoj glumici, a sada i reditelju debitantu Tindi Skovran za izvrstan film „Ko ja nisam”, sa kojim je dala i glas i glasnost dugo ignorisanim i uglavnom ćutljivim pripadnicima interseksualne zajednice koja nije mala, jer zvanični podaci govore da se čak dva procenta svetske populacije rađa i živi sa reproduktivnom anomalijom ili anatomijom polnih organa koja nije u skladu sa tipičnim definicijama muškog ili ženskog. Žiri je naglasio da dokumentarac „Ko ja nisam” hrabro „redefiniše značenje rođenja ženskog i muškog roda, kroz veoma emotivno i snažno filmsko putovanje”, a vrlo dobre ocene date su mu i na stranicama „Politike” tokom vikenda, zajedno sa odličnim ocenama i za mađarski „Uski put do sreća” Kate Ole. Ovom mađarskom dokumentarcu pripala je Specijalna nagrada žirija uz obrazloženje da je reč o „divnoj ljubavnoj priči koja izvire sa najneočekivanijih mesta i radosno izaziva konvencije porodice, pola, kulture, slave i muzičkog pozorišta”. I film Skovranove i film Oleove dobili su još mnoštvo nagrada paralelnih, nezvaničnih žirija.

Kao višestruko, od strane različitih žirija, nagrađeni „Kristos, poslednje dete” Đulije Amati, nametnuo se u 25. izdanju TIDF-a kao najbolji grči dokumentarac. Ovaj izdašno vizuelnom estetikom ispunjen film nežni je prikaz jednog inače nevidljivog života ljubazne i važne svrhe, kao i melanholičnog osećaja nade za budućnost. Ovo je priča o krupnookom, marljivom i vrednom Kristosu – poslednjem preostalom detetu na vetrovitom malenom ostrvu Arki od svega 30 stanovnika, u grčkom Dodekanezu. Kristos ima 10 godina i jedini je učenik već ostarele učiteljice Marije. On završava poslednju godinu osnovne škole i da bi nastavio obrazovanje treba da napusti rodno ostrvo i preseli se na veće – sam u internat i u nepoznatu sredinu. Kroz ogoljene i smislene slike, autorka filma uspela je da istakne tihu hrabrost dečaka koji se izdigao iznad svog društvenog okruženja. Dirljiva je i činjenica da neka deca odrastaju u tako udaljenim društvima i da se njihova šansa za odgovarajuće obrazovanje ni na koji način ne može shvatiti kao priznata.

Ovogodišnje izdanje Solunskog festivala dokumentarnih, angažovanih filmova proteklo je u znaku žalosti za žrtvama nedavne tragedije direktnog sudara vozova. I svečanost otvaranja i svečanost zatvaranja festivala bili su otkazani, baš kao i svi prateći događaji koji su ovaj festival uvek činili bogatijim i vedrijim. Od mnoštva paralelnih programa netakmičarskog karaktera ove godine su se izdvojili:

„Adio Kerida: Od Soluna do Aušvica – 80 godina”, održanom povodom osamdesetogodišnjice polaska prvog voza iz Soluna punog lokalnih Jevreja za koncentracioni logor Aušvic, retrospektiva filmova austrijskog dokumentariste Nikolausa Girhaltera ( 9 filmova) i grčkog reditelja Stavrosa Psilakisa (10 filmova). I jednom i drugom uručene su nagrade „Zlatni Aleksandar” za doprinos dokumentarističkom stvaralaštvu.