Седи и вози

Протеклог викенда на аутодрому Берановац код Краљева настрадао је деветнаестогодишњи Немања Милановић из Крушевца. Тешко је повређен његов суграђанин Зоран Петровић (50). Они су били „публика” на тркама које је организовао Ауто савез Србије, а које су се бодовале за домаћи шампионат. Такмичар Дамир Илић из Сремских Карловаца, такође повређен, „југом” је слетео са стазе, ударио у возило које је стајало покрај, али и у групу гледалаца. Пре неколико месеци, на истом аутодрому погинуо је мотоциклиста Бранислав Лончар из Београда.

Шта је узрок све чешћих немилих догађаја на поменутом аутодрому? Квалитет стазе, лоша организација, недисциплина возача и гледалаца… Рекло би се и једно и друго и треће, упркос констатацији такмичарске комисије да у поменутом случају нема пропуста организатора…

Аутодром на Берановцу је државни објекат, саграђен пре више од три деценије за потребе обуке припадника војних саобраћајних јединица. Војска га је изнајмљивала за такмичења, а тако је и данас. Међутим, од некадашњих планова и наде овдашњих заљубљеника у аутомобилизам да ће стаза бити реконструисана и за трке класе „формуле” није било ништа. Није било новца чак ни за озбиљнију поправку стазе дуге 5.250 метара, тако да је асфалт на појединим местима сувише гладак и ризичан за вожњу, нарочито мотоцикла. Но, аутодром, ваљда због тога што бољег нема, од надлежних стручних органа и даље добија лиценцу.

Затим, организатори трка више нису тако одговорне организације, па су и неспремне да одговоре на појачану агресивност и недисциплину – и такмичара и гледалаца. За то је очигледан пример низ догађаја који су претходили трагедији на Берановцу. На стази је, како је такмичарска комисија констатовала, било „кошкања” међу такмичарима, неспортског понашања, намерног ударања и гурања са стазе, а пажљиви посматрач је могао да запази и изливе мржње све до бурне свађе међу такмичарима… Публика је била исувише близу тркалишта, било је претрчавања преко стазе, ништа нису могли учинити ни редари ни полицајци…

Зна се да је хаос још већи кад је организатор трка неки клуб. Јер, мало их је којима су само спортски резултати на првом месту. Наиме, спортски аутоклубови могу се основати и регистровати врло лако: правила налажу да је довољан један функционер са такозваном савезном лиценцом и један такмичар или не мора ниједан такмичар ако клуб има три савезна функционера. Онда се на аутодроме углавном довезе по једна камионска приколица као ложа за функционере и судије и – трка може да почне. Наравно, уз услов да организатор претходно обезбеди добро платежне спонзоре како би се „службеним” лицима поделиле позамашне дневнице, а такмичарима обећања. Остатак, дабоме, припада власнику клуба организатора. И тако је неодољива привлачност профита потиснула спортски дух, поготово што и такмичаре на „циљу” чека обећана зарада у смислу „ако будеш међу… следи ти толико и толико”. И, адреналин ради, у другом плану је спортски дух, престиж… а посебно „фер плеј”.

У клубовима такмичаре томе не уче, нема тренинга ни едукације, такорећи, на трке може свако, само седи и вози ако имаш аутомобил, „срце” и „Бе” категорију…