Новосадски студенти у спасилачкој мисији у Турској

Нови Сад – У спасилачкој мисији у Турској, потресеној разорним земљотресима, било је и петоро новосадских студената. Они након повратка сведоче о страшним сликама, али и о томе да иза ове мисије стоје сасвим млади људи са великим осећајем за помоћ другима у тешким тренуцима. Тамо где су ишли, требало је показати и знање и вештине, али и храброст. Положили су „људски испит”, како то каже ректор Универзитета у Новом Саду др Дејан Мадић, који је за ове студенте, троје са Медицинског факултета и двојицу са Факултета спорта и физичког васпитања, приредио пријем.

Сада када су се већ утисци слегли, вођа ове спасилачке мисије у Турској Драган Бјелић, студент Медицинског факултета, каже да постоји осећај поноса јер су били једини волонтерски тим који је носио заставу Србије у турском подручју захваћеном земљотресом.

„Наш тим је био у Кахраманмарашу, граду који је био други епицентар земљотреса. Тако да по повратку осећамо само понос. Од утисака, најупечатљивије су слике недужног народа који је страдао у Турској. Водили су нас осећај хуманости да се помогне. То је била наша дужност и наша потреба”, каже Бјелић.

Он је био део медицинског тима, са Весном Алексић и Дуњом Халиловић. Мада је искуство у Турској било, како то каже Дуња, јако стресно, и она и Весна сматрају га веома битним јер примењују своја знања на терену, оно што су годинама учили.

„Већ смо имали једну прилику за време ковида, тако да је ово друга велика ствар коју радимо и сматрам да ће нам у животу бити велико искуство”, каже Весна Алексић, вођа медицинског дела тима.

„У контакту смо и даље са мајком девојчице коју смо упутили у педијатријску болницу у моменту када нам се обратила због инфекције која је водила у стање сепсе”, чули смо од Дуње Халиловић.

На терену су били, према речима Весне, међу најмлађим и најмањим тимовима, са свега седморо људи. Уз њих су били спасилац Горске службе спасавања и преводилац за турски језик. Други тимови, како наводи, лепо су их прихватили, препознавали, и њих и заставу Србије.

Задаци двојице „дифоваца”, чланова тима, били су физички захтевнији послови – како објашњава студент Иван Раковић, од копања до претраге терена за живима и за, нажалост, мртвима.

„Тамо где смо стигли изгледало је буквално ужасно. Сцене: 60 посто града срушено, сравњено са земљом, остале зграде које стоје нису стабилне, људи који су окупљени око зграда, породице које чекају информације од нас за њихове ближње... Сцене су биле стварно стравичне, али ту смо, дошли смо да радимо, да им помогнемо”, каже.

Студент и члан тима Спиридон Ефапломатас прича да су им ти људи са рушевина, сваки догађај и свака операција укључили сва чула. „Било је заправо јако стресно на почетку док се нисмо навикли. Покушавали смо јако много да нађемо живе”, сећа се. И тим је доживео земљотрес током операције, а све то, додаје, не може да избрише из сећања.

„Током операција адреналин је на врху и не можеш да осетиш све, али кад се вратиш, цениш све више – људе који су око тебе, чак храну, наравно кућу – цениш свој живот више”, каже Спиродон.

Ректор, који је студенте примио у Ректорату, скреће пажњу на те младе људе који су показали емпатију према некоме кога не познају.

„Један Грк је отишао у Турску да спасава људе, то је исто посебно. То је практично путоказ како одрасли треба да уче од млађих, то је и тријумф универзитета, њихових педагога, професора, јер осим науке и струке, они су добили емпатију како гледати и разумети туђе муке. Те муке су страшне, оне се не понављају толико често. Сматрам да су положили један људски испит”, изјавио је др Мадић.

На Дан универзитета, студенти из ове мисије, добиће захвалнице.