Америчка дизелка и српски воз

„А сада неко стварно мора да уради нешто, јер ћемо се у супротном сусрести са бројним проблемима. И веома се плашим тога”, рекао је, говорећи о ситуацији на западном Балкану, Александар Вучић септембра 2016.  на Институту „Ист-вест” у Њујорку.

Требало је да прође шест и по година па да „неко” уради „нешто” да би кренула да се брише најнеуралгичнија тачка региона: конфликт око Косова.

Европска унија уз свесрдну подршку Сједињених Држава убацила је председника Србије и косовског премијера Албина Куртија у нови концепт међусобног дијалога од којег се очекује брза нормализација односа у време када Русија не одустаје од амбиције да дестабилизује Европу и тако скрене пажњу од својих освајања по Украјини.

Својевремено су, неко то памти, америчке дизелке револуционарно модернизовале југословенске железнице. Данас америчка дипломатија на керозину коригује правце српске спољне политике и удаљава је од Кремља.

Почело је приближавање Србије Америци. Искрено? Сумњам. Добровољно? Тешко, али бодује се резултат. Вучић је свакако свестан шта би могло да га чека уколико покуша да минира договор око Косова који је склопљен по европском плану уз снажну подршку САД.

Београд је, суочен са новом реалношћу света, доведен у ситуацију да схвати да без подршке САД не може да гради економију, да напредује у евроинтеграцијама и да очува мир у региону.

Много пута до сада Вучић је изјављивао да је у интересу Србије да односи са САД буду све бољи, али је све то време подстицао удаљавање од ЕУ и приближавање Москви на начин који је недоличан земљи кандидату за чланство у унији. Америка је као водећа сила НАТО-а кроз режимске медије била идентификована као „завереник” који ради о глави напредњачкој власти.

Све то се лагано шаље у прошлост. Без веће помпе, како се не би иритирала јавност коју су године антизападне пропаганде обликовале тако да близу половине грађана САД сматра непријатељем, а тек 17 одсто пријатељем, како показује прошлогодишње испитивање београдског Института за европске послове.

Промена расположења, што је директна последица рата у Украјини, уочљивија је у ешалонима власти него у јавности. Данас исти они који су стварали антизападни наратив хвале склапање споразума о стратешком партнерству Србије и САД, какве Београд већ има са Москвом, Пекингом, Паризом, Римом или Абу Дабијем. Тај споразум је у октобру први поменуо амбасадор САД у Београду Кристофер Хил.

Вучић се на безбедносној конференцији у Минхену састао са америчким државним секретаром Ентонијем Блинкеном да би заједнички потврдили „све боље билатералне односе”. Почетком фебруара њих двојица имали су телефонски разговор чији је већи део био посвећен обнови дијалога Београда и Приштине и европском путу Србије, али и начинима јачања међусобне сарадње.

Нову динамику односа, који су можда парадоксално најуспешнији на војном плану, потврђује и учесталост Вучићевих контаката са амбасадором Хилом, каква је у ранијим временима била резервисана само за емисаре Русије и Кине. Нема више оштрине којом је председник Србије знао да се обруши на неке раније америчке амбасадоре, на радост београдских таблоида.

Србија је сада у позицији да поравнава штете своје често конфузне дипломатије, попут оне из прошлог септембра када је потписала двогодишњи план консултација са Русијом, или путовања отворено проруског министра за Москву у време санкција.

Чак и министар иностраних послова Ивица Дачић, социјалиста који је увек важио за веома поузданог руског савезника, сада потврђује да Србија има „изражен интерес” да односе са САД подигне на ниво стратешког партнерства и ту идеју је отворено хвалио на маргинама Молитвеног доручка у Вашингтону. Дачић се очигледно престројава у ходу да би ухватио корак са спољнополитичким заокретом који је најавио председник Вучић.

Током 141 године од успостављања дипломатских односа било је успона и падова, а најболнији је био после НАТО бомбардовања СР Југославије током косовске кризе 1999. и паљења америчке амбасаде у Београду у време проглашења косовске независности 2008.

Први знаци нормализације забележени су у време администрације Доналда Трампа када је Вучић изјављивао да су амерички саговорници први пут приправни да саслушају шта Србија има да каже. Сачувана је формула „слажемо се да се не слажемо” око Косова, али почело је интензивније трагање за сферама заједничког, што је и политика председника Џозефа Бајдена који подржава иницијативу „Отворени Балкан”.

Косово, које је било одскочна тачка ширења малигних утицаја Русије по региону, сада би могло да означи обуздавање Москве која је због тога отворено нервозна и прети Србији „непоправљивом штетом” уколико прихвати предлог Запада, а не руски захтев да се косовски проблем решава тек по завршетку украјинског рата, и то искључиво у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности.

Док Вучић Москву мање или више отворено упозорава да не покушава да подршком ултрадесним српским клеронационалистима дестабилизује његову власт, Београд не крије задовољство што у Вашингтону наилази на „политичко разумевање” и отворено испољава интерес да се односи са САД подигну на ниво стратешког партнерства.

Америка жели Србију као партнера на западном Балкану, што је саставни део великих геостратешких померања изазваних ратом у Украјини од којих Србија може да има не само политичке, већ и економске користи јер стратешко партнерство са САД отвара многа врата западним инвеститорима.

У међувремену је у Београду боравила репрезентативна делегација америчких привредника, а током састанака су се чуле само речи похвале Америци као једном од водећих страних инвеститора у Србији са око четири милијарде долара, великом послодавцу који је обезбедио 32.000 радних места и успону економске сарадње која је „упркос бројним растућим глобалним изазовима” прошле године достигла обим размене од 2,4 милијарде долара.

Амбасадор Хил потврђује да је за Београд послат у мисију „дипломатског специјалца” са задатком да Србију извуче из руске зоне утицаја и да њен „морални компас” усмери према Западу. Он процењује да је досад био успешан: „Питање везе Србије са Русијом – можете видети да слаби из дана у дан. Види се да расте интересовање за сарадњу са ЕУ и више заинтересованости за сарадњу са нама.”

„Србија се већ одлучила да се окрене Западу и мислим да је многим Србима фрустрирајуће што процес траје толико дуго. Надам се да ће резултат свега овога бити много бољи, бржи темпо (евроинтеграција)”.

Американци уз ЕУ активно посредују у дијалогу Београда и Приштине и очекују да се „искористи залет ка политичком решењу за Косово”. То што Вучићу и Куртију није остављен већи маневарски простор од ћошка је добра вест за све оне који сматрају да је после више од две деценије мрцварења коначно дошло време да Србија и Косово широм отворе врата сопствене европске будућности.

Београд се нада да ће у скоријој будућности бити домаћин државном секретару Блинкену. Био би то печат повратка Србије свом давно декларисаном геостратешком опредељењу ка Западу, а у витринама српске дипломатије нашло би се једно стратешко партнерство које упадљиво недостаје.