Харизма Нурејева била је хипнотишућа

Верујем да су добро осмишљени фестивали најбољи начин да представимо балетску уметност и њене домете, каже Антонио Коландреа, италијански првак балета и балет-мајстор, који ће кратком беседом, пред наступ холандске трупе „Интроданс”, вечерас у Мадлениануму свечано отворити 20. Београдски фестивал игре (БФИ). Током трајања манифестације он ће одржати и седмодневни мајсторски курс за наше таленте.

– Први пут долазим у Београд и срећан сам што отварам БФИ. По престанку активне играчке каријере, бавим се педагогијом, али и организацијом догађаја који промовишу уметничку игру – истиче Коландреа, који је завршио Балетску школу Театра Сан Карло у Напуљу. Био је солиста, а затим и првак балета трупе Мађо Данца у Фиренци. Сарађивао је са великим звездама попут Рудолфа Нурејева, Карле Фрачи, Елизабете Терабуст, Мари Клод Пјетрагале, Орели Дипон, Роберта Болеа... Поред класичног репертоара, играо је у бројним поставкама Вилијама Форсајта и Мерса Канингама. Студије балетске педагогије је окончао у Напуљу, бавећи се успешно кореографијом за позориште, филм и телевизију РАИ. Данас је балет-мајстор и уметнички директор балетских фестивала у Соренту и Напуљу.

О сећањима на великог Рудолфа Нурејева Коландреа сетно сведочи:

– За овог балетског великана постављен је Гогољев „Шињел” 1990. године у Фиренци, а ја сам тада био међу главним ликовима у овој представи и играо у једном дуету са њим. Ово дело је захтевало рад на сасвим оригиналној креацији кореографа и играча и сате смо проводили заједно у балетској сали. У сећању на великог Рудолфа Нурејева носим његову харизму, која је била хипнотишућа. Био је играчки геније, способан да се креће чак и само погледом.

У свету педагогије Коландреа и те како примећује разлику између некадашњих и нових генерација играча и тврди да „ова разлика почива у различитом приступу који имају према интерпретацији. Моја генерација је била веома мотивисана и страствена. Сада примећујем нову, невероватну физикалност играча, као у врхунској гимнастици. А резултат је да ова нова генерација често заборавља на емоције, стил и интерпретацију, али уме да додирне техничко савршенство које заслужује аплауз.

О томе како ће у Београду радити са талентима на балетском курсу, наш саговорник додаје за крај:

– Важно је да направимо природну везу између једног корака и другог, везу која проналази музички, технички и интерпретативни дух. Мој задатак педагога јесте да направим час који одговара тренутку физичке и психолошке радости, да стигнемо до оног момента који служи уживању у игри и наступу, а не механичком испуњењу циља. Желим да млади уживају у раду, јер је балет тежак, можда и неподношљив уколико не иде из срца.