Игра, а ни­је фуд­бал

За вре­ме сту­ди­ја, ин­спи­ри­сан пи­сме­ним за­дат­ком из срп­ског је­зи­ка с те­мом Дра­ган Џа­јић, у гим­на­зи­ји на Во­ждов­цу, на­пи­сао сам сце­на­рио за до­ку­мен­тар­ни филм „Игра од Уба до Ри­ја” о про­сла­вље­ном спор­ти­сти Дра­га­ну Џа­ји­ћу. Уче­ни­ци су на пи­сме­ном по­ка­за­ли огром­но ин­те­ре­со­ва­ње и љу­бав за спорт и Џа­ји­ћа, ко­ји је те го­ди­не го­ди­не би­ран за нај­бо­љег спор­ти­сту. Пре­дао сам текст свом про­фе­со­ру на Фа­кул­те­ту драм­ских умет­но­сти, зна­ме­ни­том Де­ја­ну Ко­са­но­ви­ћу. На мо­је ве­ли­ко за­до­вољ­ство про­фе­сор је про­чи­тао сце­на­рио и при­хва­тио се мен­тор­ства.

Оти­шли смо за Па­риз, а по­том у Ли­са­бон, где је Џа­јић играо у ти­му све­та на про­сла­ви го­ди­шњи­це Бен­фи­ке. За­хва­љу­ју­ћи ле­ген­дар­ном Ми­ља­ну Ми­ља­ни­ћу, ко­ји је био по­зван на про­сла­ву, сни­мио сам ка­дро­ве са тог до­га­ђа­ја и бра­ву­ре Дра­га Џа­ји­ћа. На ве­ли­чан­стве­ном при­је­му у Есто­ри­лу, у огром­ној са­ли Ми­љан Ми­ља­нић и Дра­ган Џа­јић би­ли су нај­у­ва­же­ни­ји го­сти и се­де­ли су по­ред пред­сед­ни­ка Бен­фи­ке.

На опро­штај­ној утак­ми­ци про­сла­вље­ног фуд­ба­ле­ра Ла­ва Ја­ши­на у Мо­скви, на ста­ди­о­ну Ле­њи­на, да­на­шњем ста­ди­о­ну „Лу­жњи­ки”, Дра­ган Џа­јић је 1971. го­ди­не играо у ти­му све­та. За­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом угле­ду до­био сам од Ми­ни­стар­ства спор­та СССР про­пу­сни­цу за те­рен да сни­мам ка­дро­ве с утак­ми­це. По­сле за­вр­шет­ка упу­тио сам се пре­ма Ла­ву Ја­ши­ну и за­мо­лио га за ин­тер­вју. Ни­је ме ни по­гле­дао. Гла­сно сам ре­као да сам из Ју­го­сла­ви­је и да ово ра­дим за Џа­ји­ћа. Од­мах је при­хва­тио да раз­го­ва­ра са мном иако га је за ин­тер­вју че­ка­ло де­се­так ре­пор­те­ра.

На при­је­му по­сле утак­ми­це ин­тер­вју­и­сао сам Ру­се шта зна­ју о Ју­го­сла­ви­ји. До­био сам од­го­вор да зна­ју за Ти­та, Ђор­ђа Мар­ја­но­ви­ћа и Дра­га­на Џа­ји­ћа.

То­ком ра­да на фил­му упи­тао сам Џа­ји­ћа шта је за ње­га спорт. Од­го­во­рио је: Про­фе­си­ја, жи­вот, игра, дру­же­ње. Исто као што је и сни­ма­те­љу по­сао да сни­ма, зи­да­ру да зи­да, учи­те­љу да учи ђа­ке.

По­во­дом ове из­ја­ве, ра­де­ћи на фил­му, про­фе­сор Ко­са­но­вић је ре­као: „Ето, Џа­јић ти је дао од­ли­чан од­го­вор, он сво­ју про­фе­си­ју во­ли под­јед­на­ко као сва­ки успе­шан чо­век ко­ји ужи­ва у свом ра­ду и жи­во­ту.”

Не­пу­не две де­це­ни­је ка­сни­је сни­мао сам у Лос Ан­ђе­ле­су ре­пор­та­жу о Вла­ди Див­цу, ко­ји је та­да играо за Леј­кер­се. По­се­ти­ли смо аре­ну „Фо­рум” и у те­ре­та­ни сни­ма­ли кон­ди­ци­о­ни тре­нинг Див­ца. По­том сам с њим ушао у аре­ну и по­ка­зао ми је огро­ман па­но на ко­јем је био лик Мај­кла Џор­да­на. При из­ла­ску из „Фо­ру­ма”, са­свим слу­чај­но, на мо­ју ве­ли­ку сре­ћу, Ди­вац се срео с вла­сни­ком Леј­кер­са Џе­ри­јем Ба­сом и по­здра­вио се с њим. Ди­вац нас је пред­ста­вио, да смо еки­па из Бе­о­гра­да, а он­да нам ре­као: „Ово је наш га­зда – вла­сник Леј­кер­са.”

Ка­ме­ра је још би­ла у ру­ка­ма сни­ма­те­ља Де­ја­на Јо­ва­но­ви­ћа, са­да­шњег ру­ко­во­ди­о­ца ка­мер­ма­на РТС-а, па сам за­мо­лио го­спо­ди­на Ба­са за крат­ки ин­тер­вју. При­хва­тио је. По­хва­лио је на­шу зе­мљу, ко­ју је за­во­лео из при­ча Вла­де Див­ца и до­дао да ће у бу­дућ­но­сти ви­ше ова­квих да­ро­ви­тих мо­ма­ка, као што је Ди­вац, игра­ти у аме­рич­ким клу­бо­ви­ма. Би­ло ми је ја­сно да сам за­хва­љу­ју­ћи угле­ду Вла­да Див­ца до­био ин­тер­вју, јер је по­зна­то да се до вла­сни­ка Леј­кер­са те­шко до­ла­зи. Ба­со­ве ре­чи су се об­и­сти­ни­ле.

Та­кве ве­ли­чи­не као што су Џа­јић, Ди­вац, Ђо­ко­вић, Јо­кић, Ви­дић... је­су бо­гат­ство Ср­би­је, ство­ри­ли су остав­шти­ну за бу­дућ­ност. За­хва­љу­ју­ћи њи­ма, мно­ги стран­ци су упо­зна­ли и за­во­ле­ли Ср­би­ју. За­то по­др­жа­вам пред­лог Алек­сан­дра Апо­сто­лов­ског из тек­ста об­ја­вље­ног у „По­ли­ти­ци” 12. мар­та да ис­ку­ство ста­ри­јих и по­лет мла­до­сти, са­ве­ти­ма као код Ста­рих Гр­ка, раз­ви­јо­ре игру за нај­ва­жни­ју спо­ред­ну ствар на све­ту.

За крај: спор­ти­сти су пр­ви по­ди­гли глас про­тив ла­сер­ског оруж­ја, па­мет­ног тен­ка, не­ви­дљи­вог ави­о­на, све­мир­ске вој­ске и с пра­вом по­ста­ви­ли пи­та­ње за­што су нај­мно­го­људ­ни­је зе­мље све­та у ово вре­ме по­ша­сти за ку­по­ви­ну „игра­ча­ка” го­спо­да­ра све­та по­тро­ши­ле 1.119 ми­ли­јар­ди до­ла­ра.

Ка­кву игру игра­ју го­спо­да­ри све­та?

Ми­лош Ба­то Ми­ла­то­вић,

но­ви­нар у пен­зи­ји