Први кораци Србије ка ЕУ

Србија је пре 1990. године скоро 60 одсто извоза пласирала у земље ЕУ. Проблем је настао у мају 1992. године, када су „скраћеној” СР Југославији (Србија и Црна Гора) уведене „међународне санкције”. Та одлука отежава и скоро зауставља функционисање привреде. Истовремено, земље ЕУ током хармонизације националног законодавства у процесу „Европа 92”, формирају „унутрашње” или „јединствено” тржиште ЕУ, које почиње да функционише од 1. јануара 1992. Чланице ЕУ, као и земље ван ЕУ, од тог датума не могу да пласирају своје производе на унутрашње тржиште ЕУ уколико не докажу примену „хармонизованог техничког законодавства ЕУ”. Привредници и стручњаци у области техничко-технолошких наука у Србији, у периоду борбе за „преживљавање”, схватају да ће по укидању санкција моћи да наставе пословање са земљама ЕУ само уколико такође примењују хармонизовано законодавство ЕУ на своје производе. Политичари су и тада имали другачије разумевање историјских процеса, али нису ометали иницијативе привредника.

Министарство за науку и технологију Србије, одмах по усвајању „међународних санкција”, као наш одговор на програм „Европа 92”, припрема Програм Владе Републике Србије за унапређење квалитета, усвојен децембра 1992. Маја наредне године, по одлуци Владе Србије, формира се Савет Владе Републике Србије за унапређење квалитета. Осим Србије, ниједна од шест република бивше СФРЈ није имала (1992. године) сличан програм интеграције своје привреде у ЕУ. Схватајући значај овог програма, Привредна комора Србије оснива свој Одбор за унапређење квалитета и почиње изузетно успешну сарадњу са Саветом Владе РС за унапређење квалитета.

Задаци који су успешно реализовани од 1993. па до краја 1999. године обухватају: преузимање у наше законодавство хармонизованих техничких прописа ЕУ и њихову примену, обуку руководстава у предузећима за пословање у складу с међународним стандардима за системе менаџмента, формирање националних институција савремене „инфраструктуре квалитета” (стандардизација, акредитација, испитне и контролне лабораторије, царина), програме обуке руководстава и стручњака и штампање неопходних публикација. То су били први и најважнији кораци ка интеграцији привреде Србије са ЕУ у складу с Копенхашким критеријумима ЕУ из 1993. године, уз јавно промовисање тих активности на стручним скуповима и у објављиваним публикацијама.

После 2000. године „прва демократска Влада Србије” укида Савет Републике Србије за унапређење квалитета и започиње свој „програм транзиције” спровођењем познатог (веома лошег) „програма приватизације привреде”. Овај процес одвија се без учешћа домаће науке и стручњака који су стварали предузећа и пословали с Европом и светом. Велика, као и мања „друштвена” предузећа у Србији, деведесетих година су углавном у губицима, најчешће због задржавања вишка радника (из социјалних разлога) и ометања пословања под санкцијама. Међутим, постојећи ниво знања и технологија тих предузећа могао је даље успешно да се користи и модернизује, али о томе тада нису одлучивали стручњаци који су те технологије развијали и примењивали – већ политичари.

Током 2008. године Влада Републике Србије објављује јавну расправу о Националном програму за интеграцију у ЕУ (НПИ). Неколико месеци затим, без обзира на сугестије и предлоге стручњака током те „јавне расправе”, Влада Србије потписује са ЕУ лош Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), који је могао бити далеко реалнији и кориснији за привреду и грађане Србије. Тадашњи политичари изјављују да су они, тек после 2000. године, учинили први корак и „отворили врата европских интеграција”. Нажалост, нису знали, нити их је интересовало шта се дешавало деценијама пре њиховог доласка на власт.

На историјским и економским наукама, тужилаштвима и судовима остаје трајна обавеза да се утврде чињенице „пљачкашке приватизације” у Србији током прве деценије овог века, али и лична одговорност доносилаца одлука због уништавања сопственог развоја и домаће привреде. Очекујемо да Влада Србије, а не групе грађана, покрене ове процесе. Још није касно да се, напорима владе и домаћих стручњака с одговарајућим знањима, постигне неопходан консензус и искористе предности Србије у уједињеној Европи.

Др Ратко Узуновић,

дипл. инж. маш., научни саветник, први председник Савета Владе Србије за квалитет, Београд