Интима дома Пјера Бонара

Један од најизразитијих представника интимизма, француски сликар Пјер Бонар (1867–1947), рођен је у угледној и имућној породици, која је од њега очекивала да студира правне науке. Он се, међутим, посветио кичицама, бојама, пејзажима, а нарочито сценама интиме дома. Томе је посветио живот.

Имао је скоро 60 година када је са женом Мартом дошао у Јужну Француску, где је у питорескном градићу Кану, на Азурној обали, открио читаво врело инспирација за свој сликарски дар. Кућа коју је купио, била је скромна за француске стандарде – мала, ружичасто обојена, као скривена у зеленилу на врху брежуљка. Кроз прозоре куће могао је да ужива у призорима врта и мора, у плаветнилу неба и зеленилу лимуна и наранџи.

Бонар, који је свим срцем припадао стилу француског буржоаског начина живота, на својим сликама је славио блаженство интиме дома. Овај мршави човек, с наочарима и платненим шеширом, држао је оловку за скицирање чак и док је обедовао. Фиксирао би своју пажњу на посуде са шећером и чајник, као да ови предмети крију у себи недокучиве мистерије, што је касније и било евидентно на његовим сликама. Био је зачаран стварима у кући и око ње, било да се ради о кади у купатилу обложеном плочицама од керамике, прозору, радијатору или здели.

У овој кући је и данас све као некада – распоред намештаја, груписање детаља, боје зидова, поглед с прозора или терасе. На сликама је исто то, само додирнуто духом сликара и претворено у својеврстан интимистички рај осенчен маштом и слојевитим нијансама, где се предмети стапају у јединствен визуелни доживљај.

Аналитичари дела Пјера Бонара сматрају да су идилични домаћи пејзажи на платнима сликара последица његове снажне жеље за интимом домаћег живота, који у стварности није имао. Наиме, иако ожењен женом с којом је био у вези од њене шеснаесте године, он није био срећан. Марта је била неуротична, незадовољна, болешљива, мрзовољна, често спремна да му растури везе са пријатељима са којима се дружио. Матис и Пикасо били су његови суседи, често спремни да поделе време са њим, да га подрже или критикују. С друге стране, они су били сведоци да његове идиличне сцене доручка на тераси, постављеног стола, цвећа око куће... нису уопште одговарале стварности у погледу атмосфере, већ једино у погледу поретка предмета на слици. Имао је потребу да идеализује реално искуство, да продре у круг људске топлине. На слици „Акт у кади”, на којој видимо његову жену како лежи у кади као у саркофагу, констатујемо да она изгледа мање жива од зидова који је окружују, који исијавају неку интензивну светлост, млаку, спору, тињајућу измаглицу, која као да се непрестано мења.

Само је Бонар могао тако да доживи и прикаже залазак сунца у купатилу. Приказивање соба и тераса на Бонаровим сликама има све одлике халуцинантних фантазија. То су слике жудње за светом о којем је сањао, о задовољствима која је прижељкивао, о домаћој атмосфери која је становала у „замку његове маште”.

Бонар је волео дуге шетње по брежуљцима око своје куће, полазио би у осам сати ујутру, пењао се по кривудавим стазама и брао мимозе, али оно што би потом насликао у пурпурним, наранџастим и зеленим тоновима био је само његов лични доживљај околине.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs