Ко потпише кајаће се, ко не потпише још и више

Војна моћ је најјачи инструмент који Русија има(ла) у рукама. Управо је на ту моћ рачунала када је кренула у обрачун са Украјином. Показало се, међутим, да се уместо краткотрајне специјалне операције која је требало да послужи као показна вежба, Русија заглибила у украјински рат којем се више не види ни почетак, а још мање крај.

С друге стране, Запад као своје најјаче оружје – за које верује да ће сломити кичму Путину и Русији – види своју економску моћ и санкције. Показало се, међутим, не само да се Русија није финансијски и економски урушила, већ су економске последице почеле  да подривају Запад. Економски мотивисани протести, слом појединих банака, ходање по рубу рецесије, представљају пукотине које је сукоб са Русијом продубио уместо да их је према дугорочном плану санирао.

Но, оставимо суперсиле њиховој судбини коју је тешко предвидети. Друштвени детерминизам је одвећ комплексан и непредвидљив да би без остатка могао бити контролисан од ма које појединачне или колективне воље. Неретко се дешава да оно чега се највише прибојавамо успешно пребродимо, а да проблеме створе ствари од којих то ни на који начин нисмо могли очекивати и обрнуто.

Чини се да се у сличној ситуацији данас након охридског сусрета налази и председник Србије. Косовски чвор, а могло би се рећи и омча око врата Србије која је почетком рата у Украјини затегнута до неиздрживости данас изгледа као елегантно, истина мало чвршће, свезана кравата.

Када је дошао на власт пре десетак година, Вучићу нису предвиђали светлу ни дуготрајну будућност ни многобројни противници у земљи, а ни у окружењу. Чинило се да ће га косовски чвор удавити и да ће се, ако случајно политички преживи, угушити у социјалном и економском глибу за који се очекивало да ће бити све дубљи.

Рачун је изгледао једноставан и без остатка. Ако призна Косово, чему су се сви надали, срушиће га они чијим је гласовима дошао на власт. Ако не призна срушиће га они чијом се милошћу и инвестицијама на власти одржава. Политички непријатељи отписали су га још док се пео на врх политичке пирамиде.

Вучић је, међутим, ризике претворио у извор снаге. Бриселским споразумом је подигнута брана за проток устајале воде из балканске мочваре. Тиме је стекао поверење кључних центара моћи у међународној заједници, а то је истовремено омогућило покретање привредних процеса који су довели до повећања укупне запослености, раста БНД, покретања инфраструктурних пројеката, пораста апсолутне и смањења релативне задужености а тиме и поправљања укупне економске климе у земљи. Исушивањем балканске мочваре отклоњена је опасност од ендемских заразних болести, а тло је постало плодно и обрадиво и, што је инвеститорима било најважније, проходно за њихово кретање од Јадрана до Црног мора.

Истина, као и сваки иригациони подухват и овај је имао своје наличје. Угрожен је стари биодиверзитет. Многе заштићене врсте изгубиле су своје природно станиште. Крекетање жаба, зујање комараца, сиктање змија и цвркутање птица замењено је брундањем булдожера. Много је приучених радника ангажовано на радовима па су и многи послови обављени нестручно, а богами и офрље. Но, све у свему резултат је, осим за жабе, био позитиван.

Ипак, треба имати у виду чињеницу да је Бриселски споразум по свом карактеру био уговор између Београда и Приштине. Неспремност Приштине да спроведе договорено ишла је наруку Београду и Србима на Косову за одржавање статуса кво.

Мада меандрирана, пуна наизглед наглих и вишеструких заокрета, чак и повремених понора, спољна политика Београда је била препознатљива. Из птичје перспективе јасно и недвосмислено је водила ка прокламованом циљу економског јачања међународне интеграције Србије уз ослобађање од стигме стечене деведесетих година прошлог века.

У светлу тих циљева треба сагледати и недавно завршени охридски састанак који је заправо први корак на путу имплементације такозваног француско-немачког плана (ФНП). Он се у домаћој, како провладиној тако и опозиционој таблоидној штампи покушава представити у категоријама победе и пораза у утакмици између Београда и Приштине. Чини се, међутим, да није у довољној мери схваћено да је ФНП донео једну нову димензију која подразумева да на крају ниједна стана не може бити победник или губитник. ФНП је, наиме, својеврсни диктат или ултиматум наметнут обема странама у циљу стабилизације региона у условима појачаних безбедносних претњи у вези са ратом у Украјини.

Ово више није утакмица и простор за надмудривање Београда и Приштине већ план Запада по принципу узми или остави. Као у оној причи – ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се још и више. Одбијање овог плана, другим речима, водило би Београд (и)ли Приштину у изолацију која би у условима потпуног НАТО и ЕУ окружења водила колапсу било српске било албанске заједнице. Ко то не схвата или је наивни и неразумни идеалиста или политички шарлатан најгоре врсте.

Треба, међутим, истаћи да је Охридски састанак о новом ФНП, упркос томе, Београду и Србима на КиМ донео неколико значајних бенефита које у оквиру преговора са Приштином под вођством Албина Куртија никада не би остварили.

Прво и можда најважније, Србија није обележена ка безбедносни проблем у региону и тиме је отклоњена претња која је јачала од почетка украјинског рата.

Друго, успела је да питање ЗСО постави као предуслов и приоритет са којим се Приштина мора суочити уколико жели да даље напредује у новом преговарачком оквиру и дијалогу. Сетимо се да је једна од Куртијевих „црвених линија” била одбијање формирања било какве ЗСО.

Треће, питање међусобног признања скинуто је (до даљњег) са дневног реда, а Србија је успела да задржи позицију активног учесника у разговорима упркос јасно израженом ставу према питању чланства Косова у УН. То питање је, супротно ономе на чему је Курти инсистирао, враћено на платформу стандарди пре статуса као што је било и на самом почетку дијалога.

Укратко, Београд више неће бити оптуживан за неиспуњавање обавеза које је Приштина преузела. То није мало. Европски пут од којег је већина у Србији дигла руке због блокаде која на њему траје предуго сада поново зависи првенствено од нас.

Што се самог „косовског проблема” тиче он је и до сада био у великој мери питање великих сила. Сада у сенци украјинског сукоба то је постало огољено јасно. Улога и допринос Београда и Приштине мериће се аршином који показује колико је једна, односно друга страна посвећена спровођењу плана који је наметнут од стране Запада. Ко то не схвата суочиће се са дугорочним последицама, најпре изолацијом која у херметички затвореном окружењу може бити погубна за будућност државе и будућих нараштаја.

Професор на Филозофском факултету у Београду