Изненадио самог себе

„Снимамо у Књажевцу други део филма ’Јужни ветар 2: Убрзање’, сцена компликована, мора да се снима у води, напољу хладно... У паузи седнем у импровизовани шатор да се загрејем, тамо већ група феноменалних каскадера из Бугарске на челу са Калином Керином који је био дублер Рајану Рејнолдсу. Питам га који им је следећи пројекат, а он ће: ’Идемо у Ирску да радимо филм Ридлија Скота ’Последњи двобој’”. Питам их помало збуњен шта траже овде. А онда чујем да је ’Јужни ветар’ толико популаран у Бугарској да су ти сјајни момци одлучили да прихвате понуду.”

Овако у разговору за наш лист прича Лазар Радић, директор фотографије у другом делу филма „Јужни ветар: Убрзање” и серији „Јужни ветар: На граници” коју гледамо викендом на РТС 1.

Момак који је завршио средњу електротехничку школу у Смедереву да би, некако логично, наставио да студира Вишу електротехничку у Београду, каже да себе у тој причи, заправо, није видео.

„На Вишој је био смер аудио и видео-технологије и тада сам први пут чуо да на Факултету драмских уметности постоји одсек камера. Почео сам да се бавим фотографијом и када сам завршио Вишу одлучио сам да студије наставим на ФДУ. Пријемни сам положио из прве и пре него што су почела предавања, завршио сам на снимању филма ’Тилва Рош’ Николе Лежаића. Лупао сам клапом”.

Радић прича да су га позвали да види како изгледа сет. Признаје да се већ тада неповратно заљубио у филмски начин живота и почео да доживљава људе, са којима неретко заједно проведе месеце, као чланове породице.

„На ’Јужном ветру’ сам више од седам месеци провео са истим људима. Када сам се пробудио прво јутро после снимања помислио сам ’А шта сад?’ Уђе вам под кожу тај посао. Не бих могао да радим од понедељка до петка осам сати дневно. Никако”, категоричан је директор фотографије који је радио и на филму „Варвари” Ивана Илкића, да би потом, на позив професора са класе, почео да сарађује као швенкер на рекламама.

Тако је „ушетао” и у причу „Јужни ветар” када су га пред крај прве сезоне серије позвали да ради на „Бе” камери и да буде директор фотографије друге екипе. Свидело им се како је обавио посао, па су га ангажовали да као директор фотографије ради у другом делу филма и то је био његов дебитантски пројекат када је реч о дугометражном филму.

„Милош Аврамовић је од некога чуо за мене. Позвали су ме и, наравно, нисам размишљао ни једног тренутка. Тада нисам имао трему. Њима се свидело како сам радио у серији, а када су ме звали за други део филма ’Јужни ветар’, била ми је фрка. Већа је одговорност била”, каже Радић верујући да су се Аврамовићу, уз то како ради, свидели и његов карактер и позитивна енергија коју шири.

„Наравно, жеља сваког редитеља је да има директора фотографије који уме да направи слику коју он жели. Претпостављам да се све то склопило и, ето, радили смо потом заједно и серију која се сада приказује”, каже Радић, а на наше питање како се договара са Аврамовићем током снимања, смејући се каже: „Тешко!”

„Милош је редитељ који има врло високе захтеве и тешко прави компромисе. Када имате таквог редитеља у нашој филмској индустрији која не располаже новцем као западне продукције, поготово америчке, тешко је одговорити на те захтеве, али ја мислим да сам успео у томе. Дао сам максимум од себе. Аврамовић то уме да извуче из вас, на чудан начин вас мотивише. Нас двојица имамо сјајан однос, али током снимања се дешавало да постане напето, па и инат да проради”, прича наш саговорник, искрено признајући да се више инатио он него Аврамовић.

„Али, све је на крају било добро. Искрено, задовољан сам и другим делом филма и серијом. Изненадио сам и самог себе. Нисам веровао да могу да одговорим таквим захтевима, поготово у ’Јужном ветру’ који је наш најкомерцијалнији пројекат.”

Ако га питате на који подухват је најпоноснији у досадашњој каријери, без размишљања ће рећи да је то један кратки студентски филм, мастер рад његове другарице, драматурга Маје Тодоровић. Прва серија коју је радио била је „Бунар” редитељке Маше Нешковић, а воли и документарне филмове. Један, под називом „Обрад”, снимио је са другом Банетом Милатовићем из Подгорице и за ту причу о усамљеном библиотекару из Котора био номинован за награду за најбољи снимљени кратки документарц на „Camer image”, најпрестижнијем сниматељском фестивалу у Пољској

„Био сам позван на фестивал, све ми је било обезбеђено и, као за инат, избила је пандемија вируса корона и први пут у историји фестивал је одржан онлајн”, каже смејући се.

Већ сада има неке понуде за нова снимања, али о њима још увек не сме да говори. На наше питање хоће ли поново сарађивати са Милошем Аврамовићем на трећем делу „Јужног ветра” каже да не зна јер позив још није добио, али се искрено нада да хоће.