Уметничка слика уместо гарсоњере

Уметничке слике некада су красиле свечане сале наших фирми. Слике, графике, рељефи из организација удруженог рада су кроз транзицију завршиле код упућених приватних колекционара. Бројни купци долазили су некада и из редова средњег слоја, али је период великих економских нестабилности много тога променио на тржишту уметнина. Данас до вредних слика долазе најбогатији, који у томе виде пре свега добру инвестицију. Како би рекли познаваоци прилика, уз станоградњу и улагање у некретнине, капитал се у несигурним временима чува и улагањем у вредна уметничка дела.

На светском тржишту ликовна уметност је, како су неки склони да тврде, по новцу који се обрће крупан бизнис. Не баш као нафта и гас, али и сами смо сведоци милионских износа на аукцијама широм света којима се купују дела Пикаса, Монеа, Рембранта, Далија.

Никола Кусовац (Фото Л. Вулетић)

Страсни колекционари

Код нас су, по речима Николе Кусовца, некадашњег кустоса Народног музеја, купци уметнина ипак у великом броју искрени и страсни колекционари, доста се разумеју у уметност и брину о делима која поседују. Начин на који их чувају често превазилази стандарде и могућности професионалаца у музејима.

Кусовац, иако одавно у пензији, и сада је ангажован на процени дела ликовне уметности и потврди аутентичности, а помаже и око формирања цене. Његов савет је да се при куповини сваке слике провери њено порекло, да ли је негде излагана, пописана... Поједини стручњаци важе за искусне и врсне познаваоце стваралаштва баш одређеног уметника. То су писци монографија, каталога или уметничких прегледа у којима се обрађују дела конкретног уметника.

Цена уметничког дела се, појашњава наш саговорник, формира на основу неколико одређених критеријума: школовани уметник има право да тражи цену у висини плате, плус материјални трошкови. Ако уз то сликар има и позитивне критике, може да тражи за своју слику износ у висини две плате, академици за своја дела могу да рачунају и на четири-пет плата.

– Ако сте популарни и познати, можете да тражите онолико колико „каже” тржиште. Има и уметника, који нису значајни, а тренутно постижу високе цене. Млађи сликари себе најчешће прецењују, али има и људи који купе њихову слику, па ако се за двадесет година неко од њих прослави и та слика ће имати већу вредност – објашњава Кусовац и најављује да ће 21. марта у Галерији РТС отворити изложбу „Љубав изнад интереса”.

На њој ће бити изложене слике из приватних поседа, и то, како додаје, од колекционара који су то постали из љубави, а не из интереса, како и само име изложбе наговештава.

Последњих неколико година на основу података галериста има доста познатих аутора, чија дела, уз добру надокнаду, налазе пут до купца. То су слике Петра Лубарде, Љубе Поповића, Оље Ивањицки, Цилета Маринковића, Милића од Мачве, Моме Капора… На цени су и слике Јаноша Месароша, Ратка Лалића, Здравка Мандића, Саве Стојкова и других.

Неки колекционари сакупљају слике и уметничке предмете који су потврђени као вредни, неко жели оно најактуелније што тржиште нуди, трећи купују дела својих савременика, махом афирмисаних, а понекад и младих и неафирмисаних. Мотиви су различити – и разбибрига, жеља за инвестирањем, али и за потврђивањем друштвеног статуса. Појединци су вођени жељом да сакупе вредну збирку, коју ће затим поклонити народу и тиме се уписати у историју. Стручњаци из ове области истичу да је жеља за поседовањем уметничког дела исконска и да се човек уметношћу продуховљује. То опредељење код људи и држава треба да подржи и подстиче.

Наш саговорник наводи и да купци уметничких дела од њега траже различите процене: колико вреди уметнина коју су, рецимо, наследили или колико је сигурно оно што планирају да купе. Додаје да у просеку сваког дана погледа двадесетак слика, а има дана када погледа и стотинак. Иза њега је велико искуство. Још док је био кустос у Народном музеју много је времена провео и на „терену” у бројним музејима и верским објектима, нарочито у време деведесетих година, када је покушавао да уметничка дела спаси од паљења и ратних дејстава.

– Што се тиче вредности, моје је да кажем да испод одређене цене не бих дао слику. Слика, скулптура, графика, икона или друго ликовно дело вреди у суштини онолико колико може на тржишту да се добије – објашњава кустос.

Уносан посао

Трговање уметнинама одувек је и уносан посао. Свугде у свету па и код нас постоје продајне галерије. Оне подмирују захтеве тржишта и према интересовању купца, друштвеној клими, моди, популарности аутора, утичу на уметност и укус љубитеља уметности. Но, најјефтиније и најквалитетније набавке су, по правилу, непосредно од уметника, у атељеима, где нема посредника и њихове провизије. Вредна дела по повољним ценама стижу и из породичних збирки и наслеђиваних уметнина. Колекционари зналци управо су тако, најчешће, набављали дела највеће вредности за своје збирке.

Кусовац данас хвали аукцијске куће и галерије које се налазе у Београду као што су галерија Мадлене Цептер, Радивоја Дражовића и друге.

– Међу нашим колекционарима има и бизнисмена, али и спортиста, као што је на пример Душан Савић или Душко Вујошевић, па Иван Ћурковић. Међу цењеним колекционарима су и Милан Бекo, глумица Марија Каран, породицe Трајковић, Сакан – наводи Кусовац.

Према ономе што можемо незванично сазнати, списак се шири, а међу заинтересованима су обично људи од утицаја.

Најскупља слика Паје Јовановића

Најскупља српска слика је „Укротитељ змија” из 1887. године сликара Паје Јовановића. Ово уље на платну 2000. године продато је на аукцији у Лондону за 169.580 евра. Друго најскупље дело је „Село” сликара Саве Шумановића, које је продато за 75.000 долара. Десет најскупље продатих слика српских аутора продато је на аукцијама широм света за укупну суму од око пола милиона долара.

Кусовац истиче да су уметничка дела наших аутора као што је рецимо Влада Величковић око 50.000 евра, под условом да је већа јер се слике „продају на метар”. Дадо Ђурић или Џони Рељић су такође на цени. Уметност настала између два светска рата, као и у периоду од педесетих до раних седамдесетих година је данас најтраженија.