Малиша из избеглиштва у Риму о нашој интелигенцији и општем добру.

Ужичани и данас по предузимљивости помињу Малишу Атанацковића (1860–1919). Најпре кафеџију у младости, који је догурао до имућног газде, индустријалца, председника општине, народног посланика. Најзаслужнијег што су удружени акционари 1900. подигли хидроцентралу на Ђетињи, прву по Теслиним принципима полифазних струја на Балкану (и сада способну струју да производи), чију су погонску снагу искористили да 1901. проради Ткачка радионица, прва већа ужичка фабрика. Генерације причају о Малишином прегалаштву, практичности, успеху свега чега се прихватио.

Утицајан и уважен, са звањем посланика српске скупштине, одлагао је Атанацковић у јесен 1915. свој одлазак из Ужица пред немачким окупатором који је надирао. Полазећи, упутио се преко Нове Вароши, Сјенице, Пећи, Чакора најпре у Подгорицу, па језером у Скадар. Да се нађе са осталим посланицима и виде шта даље. Прошавши Драч, у јануару 1916. у силној навали народа успели су да се укрцају на лађу и пребаце до Бриндизија, одатле у Рим. О доживљајима у избеглиштву (био је и у Швајцарској и Француској) Малиша је писао у свом „Дневнику (1915–1919)”, који је (на 800 страна) 2006. објавио ужички Историјски архив.

Бележи из дана у дан ужички газда разне згоде и незгоде наших људи 1916. у Риму, описује изглед и грађевине „вечног града”, пореди навике Италијана и Срба, указује како би у Србији требало да радимо, а нажалост то не чинимо. Даје и практичне савете, из богатог животног искуства, шта нам у политици и привреди може донети добро.

„Зашта су нам потребни и какву нам услугу чине наши школовани људи? На ово питање потребно је хладно и објективно одговорити. Код ма каквог избора одмах се истиче правило да треба бирати школоване људе. Почело се то уносити по паланкама и у новчане заводе, а о скупштини народној да не говоримо. Али кад станете процењивати шта су нам и какве користи до сад донели ти школовани људи, морате доћи до једног доста рђавог резултата.

Кад узмете прво наше универзитетске професоре, њих неколицина се мало јаче истакла у раду, док оно друго одржава статус кво. Јесте Јован Цвијић урадио много, па Јован Жујовић, Главинић, али је и њих политика прогутала.

Гимназијских професора ранијих година имало је вредних и агилних, али сви ти вредни професори су ушли у политику, а школу сасвим запустили. Овим су направљене две штете, јер у политици нису ништа урадили значајно сем што су од једне јаке Радикалне странке направили две, створили могућност да што пре могу постати министри, а тиме онемогућили јачим људима да раде на наоружавању и културном преображају Србије... Док су професори тако радили у скупштини, дотле је по гимназијама владао велики назадак. Као што се у Ужицу није знало ко је старији: да ли директор, професори или ђаци, деца су радила шта су хтела.

Како је било по судовима? Да те Бог сачува. Са малим изузетком подмићивања и велике адвокатске награде које су поједине адвокате богатиле, а судије штитиле адвокатске вечере и пиво. Многе веће парнице постајале су историчне, гледало се како угодити каквом пријатељу или ко ће кога протежирати за посланичко место.

По основним школама није ни приближно било како треба да буде: деца су пролазила кроз школу са врло мало науке тако да после годину дана забораве све што су учили четири године. Није се учитељ постарао да код детета створи љубав према књизи, него се старао да ’припреми папагаја’ за испит.

Наши свештеници сматрају се такође школованим људима. Па шта су они учинили са том својом школом? Врло мало. У цркви се ништа није помакло. Свештеници су се бринули само о себи и подели домова у парохији, ко ће добити што више хонорара, али за цркву, веру, за опште добро ретко се ко позабавио.

Тако је било, са малим изузетком, и код инжењера. Ја знам неколико њих који су тражили премештаје из једног места у друго, па кад су упитани зашто то чине, одговорише да је у том месту добра приватна зарада. Дакле, код њих је приватна зарада главна, а споредна је државна служба за коју су плаћени.

Једном речју, наша интелигенција је јурила за обогаћивањем, за што лепшим и модернијим животом, али нигде није показала никакве журбе да ради на општем добру”, писао је Малиша Атанацковић водећи 1916. дневник у Риму.

А кад би, предузимљив и практичан, знао за данашњу судбину привредних објеката које је пре више од 120 година створио, озбиљно би био љут на ововремене Ужичане. Зграда Ткачнице, која је и ратовима одолела, срушена је 2020. да би на њеном месту подигли грађевину са становима и локалима за продају. А најстарија хидроцентрала, музеј с оригиналним машинама из 1900, струју не производи последњих година, јер је ЕПС, који њоме газдује, направио грешке при обављеној доградњи тог историјског објекта.