Тунис брине Европу

Тунис је на путу повратка у диктатуру, а стратешки партнери с друге стране Средоземља све су забринутији за будућност земље која је својевремено прва разбудила наде „арапског пролећа”. Туниска демократија надживела је сличне покушаје по арапском свету који су нестали у грађанским ратовима, џихадима или војним ударима, па је популистички кандидат Каис Сајед убедљиво победио на председничким изборима октобра 2019.

Данас се Сајед идентификује као главни виновник урушавања демократије, раста ауторитарности, политичке и економске нестабилности, озбиљне поларизације земље, угрожених људских права и општег осиромашења.

У амбицији да створи снажан председнички систем, за који тврди да је неопходан да би се Тунис извукао из година корупције и хаоса, он је од јула 2021. почео да руши институционалну архитектуру створену на Уставу из 2014, распустио Парламент и Врховни савет судства, променио владу и себи обезбедио владавину декретима.

Критичари тврде да је реч о „уставном удару” који је поништио многа достигнућа демократије остварена после свргавања диктатора Зин ел Абидин Бен Алија у општем устанку 2011, који је означио почетак „арапског пролећа”.

У последњем извештају посматрачке групе „Цивикус монитор”, која анализира друштва и грађанске слободе у 197 држава, рејтинг Туниса је од „ометане” пао на „потиснуту” демократију.

Тензија између Саједа и његових политичких противника расте. Прошлог лета је после спорног референдума прихваћен нови Устав. Председник од тада тврди да нема разлике у „конспирацији” против безбедности друштва и безбедности државе и прети да неће бити толеранције.

Последњих седмица полиција се обрушила на опозиционе групе које Саједа оптужују за државни удар. Хапсе се политичари, адвокати, утицајни синдикални лидери, новинари и угледни бизнисмени. Судије које би могле да их ослободе одмах су окарактерисане као „могући саучесници”.

На удару су и припадници умерено исламистичког покрета Нахда, који је дуже од деценије имао већину у парламенту пре него што је распуштен јула 2021. Лидер покрета Рашид Гануши изводи се пред суд под оптужбом која га повезује с тероризмом.

Сајед узвраћа организовањем контрамитинга својих присталица, које траже да се земља „прочисти” и противе се „нападу” странаца на туниски суверенитет, што је јасна референца на Европски парламент, који је недавно осудио председников „ауторитарни заокрет”.

ЕП је због назадовања демократске транзиције позвао на суспензију европских програма помоћи Тунису, што је посредан одговор на протеривање представнице Европске синдикалне конфедерације која је била оптужена да је у фебруару учествовала у демонстрацијама које је организовала синдикална федерација Туниса.

Резолуцију су подржале све политичке снаге Туниса које одбијају да признају легитимитет новог парламента, формираног након масовно бојкотованих избора крајем децембра 2022, када је на гласачка места изашло тек 11 процената регистрованих бирача. Упркос критикама да Сајед поништава права и слободе политичких ривала и позива на прекид помоћи ЕУ, Европљани, посебно Француска и Италија, и даље покушавају да сачувају сарадњу и избегну стварање још једне кризе на Медитерану.

Француски председник Емануел Макрон позвао је Саједа да отвори национални дијалог како би се покренуле политичке и уставне реформе. Италија је прошле седмице од Међународног монетарног фонда затражила да деблокира зајам Тунису од 1,9 милијарди долара, који је условљен реформама.

Позив је мотивисан страхом од даље дестабилизације, која би изазвала нови мигрантски талас према Европи. Растући број миграната који бродовима и чамцима крећу ка Италији полази управо из Туниса.

Сајед је, без доказа, прошлог месеца тврдио да су „хорде” миграната из подсахарске Африке део завере да се измени демографски профил Туниса. Снагама реда наређено је да протерају све оне који живе илегално, што је изазвало жестоке критике организација за људска права које су Саједа оптужиле за расизам. Афричка унија затражила је извињење, а Светска банка одмах је затворила своју канцеларију.

Резолуција Европског парламента несумњиво значи појачавање притиска на Саједа, који од Европе зависи политички и финансијски, али интервенција споља инспирише га да понавља да Тунис више није под колонијалном владавином, и у том ставу добија подршку дела јавности.

Какав ће бити Саједов коначни одговор, нико са сигурношћу не зна. Недавно је за новог министра унутрашњих послова именовао свог оданог сарадника, који је одмах одбио да одобри протест опозиционе коалиције Фронта спаса тврдећи да су њени лидери умешани у заверу против државне безбедности. Можда је то део одговора.