Овим шором не лаједу кере

У књизи „Тако диване Сремци” сакупљене су ретке, заборављене речи и изрази: да се старији подсете онога што су слушали у младости, а да нове генерације науче нешто о језичком благу овог подручја

Обично се каже да се кола возе. Ја возим „заставу”, онај „голфа”, неко „мерцедес”. Само Сремац тера... ду ли у њиву или ауто-путем, свеједно...

Стручњаци тврде да у свакодневном говору користимо око две хиљаде речи, а деца од осамсто до хиљаду (које ми старији, технички недовољно образовани, често и не разумемо). Поред тога свакодневно губимо или заборављамо поједине, а са њима губимо и по једну емоцију, мисао која је иза ње стајала. Управо је то био разлог зашто смо се моји пријатељи и ја удружили у жељи да спасемо реченично благо док се још спасти може. Сачувати од заборава макар једну сремачку реч, једну емоцију, то је био наш циљ. Сећање на неку лопту крпењачу, на школску скамију, било је вредно труда...

Овако говори новинар Стеван Пузић, на почетку управо објављене књиге „Тако диване Сремци”, коју је приредио његов колега Миомир Филиповић Фића. Сакупљачи ретких, драгих, заборављених речи уз Пузића и Филиповића били су и професори др Ненад Лемајић, Сава Грујичић, др Мирољуб Бата Милић, правници Душко Шарошковић и Васа Јовешковић, економиста Никола Утвић, агроном Никола Брко, инжењер Никола Травица и још један новинар Златко Зрилић.

Није било лако прикупити све те речи које се на простору омеђаном Дунавом, Савом и Фрушком гором сада изговарају, а некада су се диваниле. У великој мери оне су српске, донедавно су биле српскохрватске, а има их и позајмљених из језика других народа, нарочито од Турака, Немаца и Мађара. Поједине су се толико одомаћиле да их данас и не разазнајемо као стране.

Ентузијасти и аматери нису писали ову књигу по строгим методолошким правилима науке, а како додају, језичким стручњацима остављају аутентичан материјал на коме ће даље радити. Писали су је срцем, пре свега да се забележи и сачува језичко благо, да се старији подсете речи које су слушали у младости, а да нове генерације науче нешто о језичком богатству овог подручја.

Ево неких од њих...

Акати се – каже се кад се неко ангажује много за мало користи. Баба је отац, баста кажемо некоме када је доста, вандрокаш је скитница, безвредан човек, гаравуша је жена црне косе, црних очију, диван је и разговор, али и кауч или отоман на коме се може и седети и лежати, ерем је мало насеље од неколико кућа, жестина је јако алкохолно пиће, лондрати кажемо када описујемо понашање неозбиљне особе, а макар каки – израз је за нешто што је неважно или је неко неважан.

Ноћни ормарић поред кревета је надказна, а кад се неко начочи, значи да је стао негде где смета, наместио неку ствар тако да свима смета у пролазу или у кући, али и да је дошао непозван у друштво. Отромбољити се или отрембељити се значи – опустити се и деловати неспособно за било шта, потркуша је жена која разноси вести по селу од уста до уста, а рабош је направа од дрвета у облику мале палице или табле, на којој се урезују дугови из кафане, продавнице или какви други зајмови.

Када неко нешто смандрља, знамо да је урадио лоше и на брзину, тутумрак је особа малог знања, али велике злобе, а кад вам неко каже да идете у очин, није сигурно да ли треба да се увредите – јер то може бити псовка, али и узречица код било каквог разговора. Цушпајз се и данас користи, јер то значи да је на асталу јело од скуваног поврћа, које се служи као прилог главном јелу. Тоциљарка је клизалиште на шору, џамбас је човек који купује и продаје коње, а шлус – крај нечега.

Сасвим је сигурно да би се и Лале дале штогод приупитати када се говори о значењу појединих израза, јер у „њиховом” језику то значи нешто друго, да не причамо о нијансама да ли је рецимо исправно чикмеже или чекмеже (мала фиока). А сигурно би се и наденула кавга до дубоко у ноћ око тога ко је прави власник неких речи. А до тада и за једне и за друге и за треће (да не заборавимо Бачване), ево бећараца, такође сачуваних од заборава у овој књизи:

Стао лола на четири шора, лупа главу на коју ће страну.

Висок пенџер, шарене фиренге, ево моје пијане битанге.

Овим шором не лаједу кере, ове цуре немају швалере.

И шлус!

Од римског царства до војне границе

Историчарима није лако да одговоре на питања ко су данашњи Сремци и одакле су се доселили, делом због непостојања одговарајућих извора, а делом због померања различитих етноса који су преко Срема прелазили и делом у њему и остајали, наводи историчар проф. др Ненад Лемајић.

После пада Римског царства у Срему се населило словенско становништво, али пре њих и уз њих Гепиди, Готи, Лангобарди. Из азијских степа су стизали Хуни, Авари, потом и Мађари. Мада Срби из читаве Војводине истичу да су овде стигли са Арсенијем Чарнојевићем, истина је да је већ у 15. веку Срем био претежно насељен Србима. Османлије ће Срем заузети 1526. и држати га наредних 200 година. Током 18. века, у Срему ће се формирати Војна граница. Већина становника ће добити статус граничара, а преостали део Срема ће бити претворен у властелинства. Седишта тада најзначајних вастелинстава су у Илоку, Иригу и Руми, а најзначајнија насеља у оквиру Војне границе Земун, Петроварадин, Митровица и Карловци. У овом периоду се досељавају и Немци, а поред њих и Словаци, Русини, Јевреји... Сва та мешавина дала је специфичну арому којом ће бити зачињен и говорни језик.