Вуду радикалке

Можда је тачна ова прича: радикалски емисари иду по селима и сабирају народне умотворине. Има по запуштеним местима Србије жена које су праве уметнице у састављању сочних клетви, бајања, нарикања и богорађења.

Није ред да такво наслеђе остане затрављено и заборављено у мрачним предањима. Даме из Српске радикалне странке прекјуче су показале шта знају.

Пре само коју годину, клетве у Србији представљале су лични чин, а клетвашица је своје злокобне поруке могла да распростре само донде докле је стизао њен добар глас.

Дакле, ако крешти, та какофонија је свакако окупљала радознали комшилук, жељан циркуса и непоновљиве гробљанске поезије. То што се у српским клетвама чује, не може се сазнати на другим местима.

Шта има у језику можда нема у мозгу, али има на телевизији.

Тај феномен је чудо. Свашта је човек спреман да каже кад га сликају. Ту се угледне простачине могу представити као храбри противници стања ствари. Неписмени постају говорници, морално спорни тргују јавном етиком. Српски парламент је давно изгубио на темељном угледу. У њему заиста свако може да каже све, али то више није надметање у мудрости, него буњиште празнословља.

И ево, у свему томе, мало забаве, нешто радикалске ведрине. Та се представа не може замислити без особе која се зове Вјерица Радета, она која успева да напамет понови задатке које јој пише војвода од Хага. Он је непобедиви ас у скрибоманији, а наслови његових дела имају у себи више псовки и клетви него што дамски синдикат СРС-а уопште може да замисли.

Зашто да замишља кад све добија на тацни! У сабраним делима пише све оно што се не говори на пристојним местима. У клетвама се може сместити све оно што се мрзи. Радикалски женски покрет показао је да мржња и не мора да има границе, као ни клетва сама. Њихова мета је Борис Тадић, председник државе.

Клетва (до последњег колена, са затирањем семена) морала је настати на развалинама неизлечивог поразног комплекса. Има оних који мисле да је Тадић неодољив женама. Шта је то у радикалском женском тиму, да одолевају Борису до мржње коју не могу контролисати?

Може бити да је политика страшнија ствар него што се мисли, кад су погубним учинцима оне ужасне клетве изложени и радикалски прваци, који ће се макар срести са Тадићем. Ако бајање важи унатраг, онда не ваља за Тому, он се, богами, онолико виђао са председником.

Да би се клетва „примила”, кажу домаће вештице, ваља бацати „мађије” на жртву и везати је у чвор. За свој посао, те мајсторице понекад добију чашу ракије.

Цена нарикача у српском парламенту још се и не наслућује.