Само нек’ је весело

У неколико махова сам наилазио на ово питање постављено политичарима који су се трудили да дипломатски одговоре како не би испали недовољно „европски”, или „патриотски”. Чуо сам да је на ову „дилему” г. Брадић, министар културно одговорио: „Битеф и Бемус”, и тиме изазвао огорчена негодовања (чија?). А требало му је честитати! Јер, шта треба да представљају ова питања: опредељеност за наше врхунске музичке вредности (што нису)? За „европејско” или „национално” (што такође нису)? Или нешто треће?

Чини ми се да смо последњих година постали просто опседнути потребом за забавом: то доказују учестани скупи рок и фолк концерти на великим просторима, често уз обиље хране и још више пића (због чега су и органи реда и хитне помоћи имали доста посла). Недавно је најављен и „традиционални” (четири године) рок фестивал у Банатском Соколцу, уз подизање споменика неком рокеру; за културно-уметничке посленике није било заслужније личности у Банату и Србији (од Пупина надаље).

О неким стварним вредновањима ових догађања ни речи. Све је прошло феноменално (компетентна мишљења наших угледних етномузиколога о Гучи остала су изгубљена у општој еуфорији). Једино је мерило да се увек ради о „великој журци” и „сјајном проводу”. При томе се, наравно очекује да држава (почев од владе) буде широке руке, јер се ради о „светским музичким центрима” који привлаче и хиљаде странаца. Да, али којих? Жељних да упознају ову земљу, њену културу, историју, природне лепоте, или да се добро проведу на начин на који то не могу код куће и тако створе имиџ Србије као земље у којој се „сјајно проводи”.

Пролетос је Министарство за културу покренуло акцију од (требало би да буде) далекосежног значаја: низ добро планираних концерата у већем броју одабраних градова. Био сам срећан, јер се остварило нешто о чему сам (узалуд) говорио и писао четири деценије: таква акција, да би имала смисла, мора потећи од „врха”. Али шта се десило? Већ одавно не знам, како се акција одвија, каква су искуства, како су се снашли локални организатори итд. Једноставно, нешто што је било од виталне важности за културу ове земље, изгубило се из очију јавности (да ли само јавности?). Зашто?

Пре неколико месеци је Коларчева задужбина организовала саветовање о култури, на које је позван већи број научника и уметника да изнесу своја мишљења и сугестије. Да ли их је бар неко прочитао? Сумњам. Још један пуцањ у празно...

Ових дана је у разрушеном главном граду Осетије, као својеврсна помоћ и охрабрење, гостовао Петроградски симфонијски оркестар са славним диригентом Гергијевим. А у исто време ни Дани преображења у Манасији не могу да прођу без рока и „лаких нота”.

Годинама су већ прекинуте везе између музичких уметника и младе публике; одавно нисмо гости неке гимназије (о факултетима и да не говорим). Али зато се неки директори основних школа хвале како им деца слушају музику коју сами бирају. Тако се (уз обилну подршку медија) од малена ствара оно фамозно: „то народ тражи”.

Својевремено је уложено доста труда у едукацију публике; било је и лепих резултата и драгоцених искустава. Све је то данас заборављено, а за нешто ново, евентуално боље, нема много ни слуха, ни интереса.

Пропустимо ли све шансе дефинитивно ће разне „журке” постати синоним за музички живот наших градова и тако се у реалности претворити ова неопрезна (или намерна?) ТВ најава о културним догађањима, која је завршила: „… а вечерас, за оне старије, почиње Бемус” . Никоме то није засметало...

Хоћемо ли заиста беспоговорно пристати да у земљи која је, нажалост, у европском врху по алкохолизму, дрогама и деликвенцији међу младима, по броју оболелих од рака, саобраћајним несрећама, морално опасно уздрмана, примитивно разједињена да нам културне и уметниче врхунце представљају громогласни звуци, бесомучно бубњање и полухипнотизована маса? И зато ћу, иако ме нико ништа није питао, на питање Егзит или Гуча, за инат (али са разлогом) и ја одговорити: Бемус и Битеф.

Професор и пијаниста