Како се Иван Атанасов Шешељ скрасио у Горњем Милановцу

Надомак Алексинца, с десне стране ауто-пута ка Нишу, пажњу плени складна црквица до које води стаза оивичена липама. До ње се тешко стиже: ваља возити још осам километара до Алексинца, изаћи с ауто-пута и вратити се натраг до села Горњи Адровац. Па ипак, многи навраћају. Јер то је место ходочашћа још од 1903. године, када је на плацу који је откупила краљица Наталија, новцем грофице Марије Рајевске и трудом владике Никанора, епископа нишког, подигнут тај храм на месту погибије пуковника Николаја Николајевича Рајевског, у којем се, као реликвија, чува његово срце. Житељи села га називају и Руска црква, а понекад и Црква љубави.

Пуковник Николај Рајевски погинуо је 1. септембра 1876. године као добровољац у српско-турском рату. Неко је надахнуто написао да му је било довољно само шеснаест дана да уђе у нашу историју. Из повести је прешао у мит, па се маштарило и да су он и његова судбина послужили као надахнуће великом Толстоју када је смишљао лик Вронског у роману „Ана Карењина”. Није! Та почаст је припадала његовом деди, славном генералу Отаџбинског рата против Наполеона 1812. године, који је, као и унук, носио име Николај Николајевич Рајевски.

На београдском Новом гробљу, на парцелама 80, 80а, 90 и 90а, налази се Руски некропољ, где почива око 3.000 руских емиграната из првог и другог таласа избеглих, свештеници, војници, истакнути представници руске науке и културе који су спас од бољшевика пронашли управо у престоници Краљевине СХС. Испред њега је монументални споменик „Руска слава”, а на ободу је Иверска капела.

У малој цркви Свете тројице, иза храма Светог Марка, налази се гроб генерала Петра Николајевича Врангела, који је свој невољни егзил започео у Београду, а наставио у Бриселу, где је и умро априла 1928. Али, по изричитој жељи покојника, већ догодине његови посмртни остаци пренети су овамо, у Београд. У Кањижи почива његов саборац генерал Враницки, који се добрим људима који су га прихватили одужио подижући им Светосавски дом.

Ваљда нема града у Србији а да у њему спас од својих осветољубивих земљака узлетелих на крилима револуције није пронашао и неки „бели Рус”. У престоници су оставили најдубљи траг захваљујући архитектама Краснову, Лукомском и Самоилову, који су пројектовали и изградили неколико важних државних здања, а Николају Краснову је недавно откривен споменик у самом центру града, у Ташмајданском парку, дело познатог српског вајара Небојше Савовића Неса.

На горњомилановачком гробљу је од 1954. године скромна стела над гробом Ивана Атанасова Шешеља избеглог из бољшевичке Русије, који је за свој изнуђени егзил одабрао ту варошицу под Рудником. На камену, уместо епитафа, исписан је текст: „За тридесет година рада у нашој кући заслужио си више.” У потпису је породица Караулић, мада су о Ивану Русу сви житељи Горњег Милановца мислили исто. Био је сасвим обичан, али вредан, честит и тих човек који се у срца својих нових комшија уселио захваљујући доброти, помажући сваком коме је помоћ била потребна.

Помислило би се да су то одавно написане приче, али Велики Мајстор Случаја вреба сваку згодну прилику да нас изненади нечим старим, а до сада непознатим, или новим, али до јуче незамисливим.