Сањао сам да уђем у српску историју

Четрнаести август 2008. ушао је у историју нашег спорта. Србија се уписала међу освајаче олимпијских медаља, а прву јој је донео пливач Милорад Чавић.

У незаборавном финалу на 100 метара делфин стилом у Пекингу злато му је измакло за једну стотинку.

Та трка ће, несумњиво, бити једна од оних које ће се вечито препричавати, јер нико неће моћи да избрише сумњу да ли је Мајкл Фелпс тада заиста и победио.

Маштали сте да освојите олимпијску медаљу. Како изгледа када се оствари такав сан?

С једне стране сада ми је много лакше и лепше, а с друге сам празан, јер сам остварио оно што ми је одувек била жеља. Књижевник Оскар Вајлд је казао да постоје две трагедије у животу човека: прва је када добије оно што се жели, а друга када то не добије. Предстоји ми да поставим нови циљ и створим нову визију. За ове Олимпијске игре сам тренирао сваког другог дана по седам сати, а између тога по три и по и зато ми је сада потребан одмор. Прија ми када ми на улици траже аутограм или хоће да се сликају са мном, јер знам да су то они који су навијали за мене. Али, то и оптерећује. Волео бих да могу да изађем негде и да не бринем да ли ће неки мој поступак или гест да буде протумачен на лош начин. Мислим да то нисам заслужио, али... Идем у Шведску да се одморим, а онда од 1. октобра поново почињем да тренирам.

Где ћете се припремати?

Овде, у Србији. Захвалан сам Србији што ћу добити стан у Београду, мада ћу морати мало да причекам. О њему се, мада га нисам тражио, прича већ пет година. Али знам да то није лако спровести у дело. Желим да Србији донесем медаљу као званични становник Београда. С времена на време, ићи ћу у Италију или Швајцарску да проверим у каквој сам форми. Ако у децембру на Европском првенству не освојим медаљу то ће значити да ми Србија, што се тиче пливања, није обезбедила одговарајуће услове. Желим да јој донесем медаљу, доказао сам да то и могу, а ако се то не деси значи да нисам имао одговарајуће услове.

Идуће године је Светско првенство у Риму на коме ће, како је најавио, да плива и Фелпс. Шта очекујете од новог обрачуна с њим?

Још једну трку каква је била у Пекингу. Наравно, под условом да се добро припремим.

Да ли је Ваш финиш на Олимпијским играма могао да буде бољи?

Не постоји савршена трка, па зато увек може боље. Можда је требало више да савијем главу... Али, када бих тако размишљао то ме никуда не би одвело. Треба знати да у последњих десет метара понестане кисеоника, ноге откажу, цело тело утрне... Желео сам да уђем у историју Србије тако што ћу да јој донесем медаљу, а захваљујући тој трци с Фелпсом мислим да сам ушао и у општу олимпијску историју. Можда је прерано да се говори о томе, али о Фелпсовом рекорду од осам златних медаља на једним олимпијским играма причаће се увек. И у тој причи ће бити његова трка за седму медаљу у којој, можда, и није победио. Ја сам признао пораз, верујем званичном резултату, али полемике око таквих трка никада не јењавају.

Ви сте на 100 слободно пливали одлично, али сте одустали да бисте се сачували за 100 делфин. Како је могуће да Фелпс учествује у дупло више трка од најбољих пливача и да побеђује? Има ли објашњења за то чудо?

И међу пливачима има оних којима није јасно како је то могуће. Чак и неки шампиони сматрају да ту нешто има. Међутим, Фелпс је после сваке трке провераван и никада ништа није откривено. Он је, изгледа, пет генерација испред свог времена. Као што је то био и Марк Спиц, кад је у Минхену 1972. освојио седам златних медаља.

Какви су одјеци у САД после олимпијског финала на 100 метара делфин стилом?

Има Американаца који не могу да схвате како неко ко је рођен у Америци, тамо тренира и живи може да се такмичи за другу земљу, мада ја нисам једини такав случај. На пример, мој први тренер Дејв Сало је тренирао Тунишанина Мелулија који је освојио олимпијско злато на 1500 метара. Али то никоме у Америци не смета, вероватно зато што није угрозио амерички сан у који Фелпсових осам олимпијских злата сигурно спада.

Ово су Вам треће олимпијске игре. У Сиднеју 2000. сте као шеснаестогодишњак били премлади, у Атини 2004. сте због малера с купаћим костимом постигли неупоредиво мање него што сте могли. Како сте издржали до Пекинга?

После Атине сам мислио да сам завршио каријеру. Болела су ме леђа, па сам се бојао за своје здравље. После три-четири месеца пао сам у кризу идентитета. Помогао ми је пријатељ који је некада био пливач. Причао ми је са страшћу о пливању, о дружењу међу пливачима и поново се у мени пробудила жеља да пливам. Мозак је био одустао, али срце није. Размишљао сам о свему што нисам постигао и тада ми се појавила визија која ме је држала све ово време.

Иван Цветковић

-------------------------------------------------------------

Разноврсна „помоћ” пливања нашем спорту

За то што ћемо се за сва времена поносити Чавићем и, посебно, његовом олимпијском медаљом, најзаслужнији је Петар Поповић, наш некадашњи пливачки шампион и дугогодишњи директор Пливачког клуба Партизан. Још док је садашњи олимпијски вицешампион и европски првак био пионир открио је да се ради о вансеријском таленту и све ове године веровао је у њега и помагао му.

– Надам се да ће захваљујући Чавићевим успесима наше пливање да добије боље услове. Садашњи су за пливачки средњи век. Поред тога, у Београду имамо два и по базена која служе својој намени. Нешто је боље у Војводини, нарочито у Зрењанину. Мислим да су добри резултати које имамо у јуниорској конкуренцији, ту конкретно мислим на Ленђера и Силађија, једна од Чавићевих заслуга. Пливање је, стицајем околности, код нас заслужно и за развој других спортова. Ето, Ана Ивановић је научила да игра тенис у празном пливалишту. Базен у Кошутњаку је био идеалан за бацаче кугле, јер су бацали из оног дубљег дела, па им се кугла сама враћала и нису морали да иду по њу – нашалио се Поповић.