У политици нема пријатељства

На састанку председника Србије и премијера Косова с представницима ЕУ господином Лајчаком и господином Борељом 18. марта у Охриду договорен је Споразум о нормализацији односа Београда и Приштине. После вишечасовних разговора и договора сачињен је Охридски споразум. Тај споразум у присуству представника ЕУ усмено су прихватили и председник Србије и премијер Косова. У многим тачкама тај споразум није повољан за обе стране – Београд и Приштину. Споразум који није по вољи обема странама је добар. Не би било добро да је само једна страна била задовољна.

Представници ЕУ Лајчак и Борељ истакли су да је споразум у свим тачкама обавеза за обе стране и да више нема промена. То је споразум о нормализацији односа Београда и Приштине и остаје договор о његовој имплементацији. Споразум су прихватиле све земље ЕУ, и оне које не признају Косово као државу, као и САД. Београд и Приштина морају да раде на што бржој реализацији, према плану, појединих тачака споразума. Страна која опструише примену споразума имаће знатне последице – и финансијске и оне у даљој сарадњи у приступу ЕУ.

У Србији су странке опозиције различито реаговале на споразум. Све десничарске странке (Двери, Заветници, Нови ДСС, па и Народна странка) апсолутно су против споразума. Сматрају га издајом и капитулацијом, траже изборе на свим нивоима и оставку председника републике. Њихови захтеви и предлози вратили би нас деведесете године 20. века и угрозили даљи привредни и економски развој Србије. Они предлажу и прекид преговора с ЕУ. Странке проевропске оријентације сматрају да је споразум лош по нас, али пошто не може ништа да се мења – да се што пре и више ради на преговорима с ЕУ. Те странке су против признања Косова као државе и чланства у УН. Треба нагласити да се споразумом не тражи од нас да признамо Косово, а пријем Косова у УН захтева велику процедуру, јер иде преко СБ УН, а у Скупштини УН требало би да гласају две трећине чланица.

Треба што више да радимо на сарадњи с ЕУ и на испуњавању услова за отварање нових кластера. Нашу спољну политику треба да усагласимо са спољном политиком ЕУ и уведемо санкције Русији. У нашој земљи створена је значајна атмосфера пропутинизације и антизападне пропаганде (Демостат). Због неувођења санкција Русији већ сада имамо финансијске последице, јер нам се смањује сарадња са ЕУ, а власт сматра да у томе можемо још да издржимо и да санкције треба применити тек кад последице буду неиздрживе за земљу и грађане.

Кад је реч о санкцијама према Русији, треба да подсетимо на мај 1992. године, кад се у СБ УН гласало о увођењу санкција Србији. Тада је гласала и Русија, а могла је као стална чланица СБ да стави вето. То није урадила. Те санкције нашој земљи биле су веома ригорозне и тешке, а 1993. године имали смо инфлацију незапамћену у свету. Санкције су нам трајале све до формирања нове демократске власти после октобарских промена 2000. године.

Нама у Србији прво у интересу треба да буду просперитет, привредни, економски развој и боља будућност за грађане. У политици нема пријатељства, свако гледа интерес за своју земљу. У нашој историји, од кнеза Милоша, обе династије – Обреновић и Карађорђевић, биле су окренуте Западу, као и ФНРЈ и СФРЈ, као и у покрету несврстаних. Сетимо се 1948. године и Информбироа.

С ЕУ и САД имамо највећу привредну и економску сарадњу, наша привреда оријентисана је на ЕУ и САД. Више од две трећине нашег увоза и извоза су ка Западу, од којег добијамо и највише донација. На Запад су оријентисани наши лекари, стоматолози, инжењери, радници када траже посао, а наши ђаци своје студије настављају на престижним универзитетима Енглеске и САД.

На крају, радимо да наша земља има бољу перспективу и бољу будућност. То су показале наше комшије и бивше земље Варшавског пакта, које су сада чланице НАТО-а и ЕУ. Ми смо у СФРЈ били боље развијени од њих и имали виши стандард, а сада нас је већина тих земаља престигла.

Проф. др Мирослав Кубуровић,
редовни професор у пензији универзитета у Крагујевцу