Пронашла очев гроб после 63 године

Чачак – Ерика Ридл (67) са супругом Францом троши пензионерске дане у селу Шајделдорф у Доњој Аустрији и, листајући странице живота, сада има драгу успомену више. Рођена је 6. фебруара 1940. године као прво и једино дете Јохана и Јулијане Бауер и није могла запамтити оца који је пет дана пре тога отишао у рат из кога се није вратио, али је летос у Чачку пронашла место где је био сахрањен. Клекнула, запалила свећу и пустила сузу.   

– Сада ми је у души лакше, знам где је мој отац био покопан. То место у градском парку у Чачку остаће дубоко урезано у мојим успоменама. Нисам узалуд путовала по 1.040 километара до Чачка и назад, пронашла сам унутрашњи мир – каже Ерика Ридл (Бауер) за "Политику".  

Њена прича је сведочанство о времену, догађајима и људском болу као неизоставном пратиоцу свих ратова и сваке стране у њима.

Јохан Бауер је зидарску блузу морао да замени војничком 1. фебруара 1940, када је укључен у "Немачку одбрамбену војску", а затим послат на фронт у Грчку. Група немачких армија "Е" у јесен 1944. године повлачила се отуда преко Србије и овог краја, али Аустријанац није дочекао крај рата. Погинуо је 24. октобра у Чачку, погођен гранатом.  

– Моја мајка добила је 4. новембра 1944. обавештење о погибији, преко његовог команданта. Уз писмо, била је приложена татина војничка књижица, бурма са венчања и мој ланчић са крштења, који му је мајка дала да понесе са собом. У мају 1946. наше власти у Аустрији обавестиле су мајку да је тата сахрањен у Чачку, у Србији, на војничком гробљу, и да је његов гроб добио број 33 – наводи војникова кћи.  

Мајка јој је умрла 1982, никад не посетивши супругову вечну кућу, али Ерику није напустила жеља да нађе гроб. Прилика се, најзад, указала летос, када је Садета Карер (девојачко Ахметовић) из њеног села кренула у Зворник како би посетила родитеље. Ерика и Франц пошли су са њом, преспавали у граду на обали Дрине и Садетиним аутом, који је возио њен брат Мехмед, следећег дана приспели у Чачак.  

– Распитали смо се и пронашли градско гробље, лепо уређено. Од радости бризнула сам у плач. Али, у управи нам је један љубазни господин саопштио да ту нема војничких гробова из Другог светског рата, нити он зна где су сахрањени припадници немачке војске. Опет сам заплакала, сада од туге – рекла је Ерика.  

Ерикин саговорник управник гробља Милан Максимовић сетио се ипак да би познати чачански адвокат Витомир Ћаловић могао знати судбину посмртних остатака војника Вермахта, јер га је одувек занимала ратна историја овог краја. Отишли су до адвокатове куће у средишту Чачка, затим до градског парка, где су немачки војници били сахрањени одмах после погибије.  

– На нашу жалост, адвокат Ћаловић објаснио нам је да су посмртни остаци војника тајно ископани једне ноћи, још током 1947. године, натоварени на волујска кола и покопани у јами на некој ливади ван града. Поново сам заплакала, као и пре тога у управи гробља – прича Ерика.  

Између два наступа суза, Аустријанка је, међутим, остајала упорна у жељи да коначно клекне крај очеве хумке:  

– Мој супруг фотографисао је удубљења у парку по којима су још могла да се разазнају гробна места. Затим смо открили један пањ из кога је расло цвеће. Мехмед Ахметовић је пребројао удубљења и закључили смо да би близу тог цвећа могао да буде гроб под бројем 33. Ту смо супруг и ја запалили свећу и у мислима оживели мог оца. Тек 63 године после његове смрти била сам на циљу свог великог трагања, захваљујући помоћи свих учесника.  

Ово се збивало једне суботе, а Ерика Ридл каже како не зна "да ли би у Аустрији сви људи на нерадни дан, и након завршетка службе, били тако љубазни и спремни да помогну, као код вас у Чачку". Али, додаје: 

– Лично сам спремна да на нашем сеоском гробљу одржавам и украшавам парцеле војника погинулих у рату, у нади да ће то исто неко учинити за мог оца у Србији. Али, то код вас није случај, па сам разочарана. Не могу да разумем скрнављење гробова током ноћи, код нас би то било незамисливо. И непријатељ је човек, заслужује однос с поштовањем.  

Аустријанка нас је замолила да пренесемо њену захвалност (најсрдачнију) Милану Максимовићу и Витомиру Ћаловићу, као и Мехмеду Ахметовићу, додајући:  

– Моја жарка жеља је да се у градском парку у Чачку постави мала спомен-плоча за 50 немачких војника који су ту били сахрањени 1944. године. Код нас, то би, без много формалности, учинио туристички савез или савез за улепшавање места.