Ратно добошарење

Свет се креће ивицом жилета, а гласа разума ниоткуда. Ратно добошарење је све гласније. Ретко ко од актера садашњег стања помиње мир. Та реч је постала најскупља, дефицитарна је. У ЕУ је готово забрањена, непристојно ју је помињати у контексту ситуације у Украјини. Свако ко би то учинио одмах би био проглашен Путиновим човеком. „Примирје би било у интересу Русије, а то се не сме дозволити”, поручује Ентони Блинкен, државни секретар САД. Преговорима претходи затишје на ратишту, дакле примирје, на шта у мировном плану од 12 тачака инсистира Кина. Шеф дипломатије ЕУ Ђузеп Борељ ратоборно узвикује: „Ситуација у Украјини се може окончати само на бојном пољу”. Сходно томе, средства Фонда за мир ЕУ од више милијарди евра Брисел усмерава за куповину оружја Украјини, а не за намене које стоје у називу фонда.

Дипломатија је краљица мира. Али за њу у заглушујућој буци ратоборних бубњара нема места. Санкције су на цени, иако су уперене против обичних људи. Запад је Москви до сада увео више од 10.000 таквих мера. Према својим законима, кажњавају друге државе сматрајући да то могу јер су по властитом мишљењу богомдани да уређују живот на планети. Комесар за спољну политику ЕУ Борељ пожалио се протеклих дана да су исцрпљене могућност за овакву врсту кажњавања. „Није преостало више могућих санкција против Русије”, рече и запрети да ће се сада гађати „тамо где није до сада”. Иако се од њих ЕУ и сама дави, јер имају контрапродуктиван ефекат, пажљиво се ослушкује који ће налог доћи преко Атлантика, које санкције и против кога.

ЕУ више није самостална у доношењу одлука и политике. То прати и застрашујућа реторика која позива на убиства и поништавања народа и државе. „Диктатор Путин мора бити смакнут”, рекла је Каја Калас, премијерка Естоније, и затражила „брисање из школских уџбеника комплетне досадашње историје Русије и писање нове”. Лидерка белоруске опозиције Светлана Тихановска поручује Западу да „Лукашенко мора бити уклоњен”. Ни Каласова ни Тихановска не рекоше ко би то писао нову историју Русије, нити зашто председници Русије и Белорусије морају бити убијени. Врше се саботаже, а у СБ УН западне чланице се изјашњавају против формирања независне међународне комисије за испитивање диверзије на „Северном току” за коју амерички новинар, добитник Пулицерове награде Симор Херш оптужује Вашингтон и ЦИА. Покушавају да ставе под тепих тај терористички акт и биолабораторије за патогене које су радиле уз знање званичног Кијева.

У Украјини председник Зеленски прогања православно свештенство и монаштво, одузима њихове цркве. „С комунизмом је завршено, на реду је православље”, записао је Збигњев Бжежински у књизи „Велика шаховска табла” после рушења Берлинског зида. А православље је последња одбрана традиционалне Европе.

Генерална скупштина УН огромном већином гласова усвојила је 2018. резолуцију којом се осуђују сви облици нацизма, неонацизма, расизма. Против су гласале САД и Украјина, а уздржани су били земље ЕУ, Канада, Аустралија, Нови Зеланд. Овај „састав” и сада је у првим редовима противника примирја. Да се све то дешава већ дуго, потврђује и чињеница да је 9. мај, Дан победе против фашизма, готово заборављен у ЕУ и уместо њега се обележава и слави Дан Европске уније. Ниче мултополарни свет, чега је свесна и Америка, која покушава на све начине да очува позицију водећег хегемона. Доба евроатланског либералног тоталитаризма је на измаку. „Међународни поредак је оно што одлуче велике силе”, записао је Хенри Кисинџер у својој докторској дисертацији. Спушта се гвоздена завеса између Запада и Истока и постаје својеврсна демаркациона линија. Свако од актера садашње ситуације тражи од других држава да му се придруже. Чини то притисцима, претњама, уценама. Заједничко им је полазиште „ако ниси с нама, онда си против нас”.

Шта у таквој ситуацији да ради Србија, која се залаже за мир, поштује Повељу УН, међународно право? Србија је на ветрометини, прима ударце лицемерног односа и двојаких стандарда са свих страна. Напади су све јачи. Због КиМ и неувођења санкција Русији. „Гађају” и тамо где смо најосетљивији. Критикују нас из Немачке због обележавања годишњице НАТО агресије, а из Аустрије траже да се сруши споменик деци убијеној у НАТО агресији. Прете из Берлина обустављањем средстава из претприступних фондова ЕУ, напада се председник Вучић. Наша политика су мир и пут ка ЕУ, мада је мало вероватно да ћемо се тамо у ближој будућности наћи. Око нас су земље НАТО-а, сукоб Запада с Русијом, а без сумње ускоро и с Кином. Пред Србијом је нови изазов – избећи те хриди. Ивицом жилета државни врх води политику очувања националних интереса. А то значи и заштиту наших традиционалних вредности.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац