Књига о Горану Паскаљевићу

Промоција књиге  „Горан Паскаљевић: Великан филмског платна” ауторке Татјане Њежић одржана је у оквиру едиције „Фестових 50” у Читаоници фонда уметности Библиотеке града Београда (БГБ), а ауторка је истакла да је велики редитељ био несумњиво права громада и наше културно добро.

„Није нимало лако говорити о Горану Паскаљевићу, нема се за то никада довољно времена. Драго ми је да се поклопило интересовање Библиотеке града Београда и моја намера да пишем књигу о Паскаљевићу, тако да смо одлучили да то буде у едицији посвећеној Фесту. Подсетила бих да је Горан Паскаљевић био на челу Савета Феста, и веома је био посвећен тој позицији”, говорила је ауторка Татјана Тања Њежић о књизи која садржи више од 200 страна

Горан Паскаљевић (Београд, 22. април 1947 – Париз, 25. септембар 2020) био је српски филмски редитељ, сценариста, продуцент. Дипломирао је филмску режију на Факултету за филм и телевизију (ФАМУ) Академије сценских уметности у Прагу. Режирао је многе ТВ драме за ТВ Београд, а у опусу има више од 30 документарних и 13 играних биоскопских филмова.

Према речима Татјане Њежић, књига „Горан Паскаљевић: Великан филмског платна” представља „прави ДНК његове личности и свог позива”, а отвара је текст књижевника и драматурга-сценаристе Филипа Давида, под називом „Филмска душа Горана Паскаљевића”.

Књига садржи филмске критике страних и домаћих критичара о Паскаљевићевим остварењима, интервјуи са њим, пословну и личну биографију. У књизи су забележени и многи разговори са уметницима који говоре о Горану Паскаљевићу.

У поглављу „Кроз објектив савременика”, о Паскаљевићу су емотивно причали сарадници и пријатељи – драмски писац Душан Ковачевић, глумци Небојша Миловановић, Војислав Воја Брајовић, Петар Божовић, светски сценограф Миљен Крека Кљаковић, сценариста, критичар, уредник и режисер Саша Радојевић, Радослав Зеленовић, некада директор Југословенске кинотеке, данас први човек Фестивала европског филма Палић.

Наравно, у књизи о Паскаљевићу говоре и супруга Кристин, као и син Владимир Паскаљевић, такође сценариста и редитељ.

„У књизи се налазе и ауторски текстови самог Паскаљевића о Милени Дравић, Неди Арнерић, Небојши Глоговцу... Имали смо у Дому омладине Београда и један скуп посвећен њему, што је такође део ове књиге. На том скупу су били еминентни саговорници о његовом стваралаштву”, истакла је Татјана Њежић, те је указала на чињеницу да је велики редитељ у каријери доживео да има ретроспективу својих филмова у Музеју модерне уметности у Њујорку, као и у Британском институту за филм, док је на Солунском фестивалу освојио награду „Златни Александар”.

– Горан Паскаљевић је несумњиво громада филмске уметности, и што би рекао Радослав Зеленовић културно добро наше земље и много шире. Био је више признат у свету него код нас. Овде ипак није толико вреднован као у иностранству. Његова дела су постала део живота, свакодневице, јер су реченице из тих филмова ушле у колоквијални говор– објаснила је Тања Њежић, преноси Танјуг.

Паскаљевић је добитник многих престижних награда: Награда критичара за најбољи европски филм 1998. за „Буре барута”, Награда критичара у Сан Себастијану 1990. за „Време чуда”. Часопис „Варајети” сврстао га је 2001. у пет најбољих режисера године (поред Ласла Халстрома, Нила Џордана, Стивена Содерберга и Едварда Јанга).

Он је први филмски режисер који је 2002. у Минхену добио Награду Бернард Вики „Мост” за хуманизам у својим делима.

Током новембра 2007. године Паскаљевић је одликован француским Орденом уметности и књижевности који му је свечано уручен 9. маја 2008. у Београду.

У Бечу је током априла 2016. одржана ретроспектива његових филмова.

Богата филмографија Паскаљевићевих филмова и садржи остварења: „Чувар плаже у зимском периоду” (1976), „Пас који је волео возове” (1977), „Земаљски дани теку” (1979), „Посебан третман” (1980), „Сутон” (1982) са Карлом Малденом, „Варљиво лето '68” (1984), „Анђео чувар” (1987), „Време чуда” (1989) према прози Борислава Пекића, „Танго аргентино” (1992), „Туђа Америка” (1995).

Такође је реализовао „Буре барута” (1998) према драми и истоименој представи Дејана Дуковског (ЈДП), ирски филм „Како је Хари постао дрво” (2002), где играју Силијан Марфи и Колм Мини, „Сан зимске ноћи” (2004), „Оптимисти” (2006), „Медени месец” (2009), „Кад сване дан„ (2012), као и два последња у иностраној продукцији – индијски „Земља богова” (2016) и италијански „Упркос магли” (2019).

„Горан Паскаљевић је био бескомпромисан аутор. Био је такође и велики хуманиста захваљујући својој трећој жени Кристин. Показивао је велику бригу о напуштеним животињама. Он је имао интересантну једноставност која је само на први поглед, а испод тога стоје многи слојеви и дубине. Горан је био права ментална, уметничка и људска громада, закључила је Татјана Њежић.

У колекцији му се налазе и Велика бронзана арена за најбољи филм на Филмском фестивалу у Пули, за играни филм „Земаљски дани теку” (1979), највеће признање Југословенске кинотеке „Златни печат” 2019. године, а Лесковачки интернационални фестивал филмске режије „LIFFE 2020” му је доделио Награду „Живојин Жика Павловић” – постхумно за афирмацију регионалне филмске уметности у свету, 2020. године.