Сакамотова музика – ода животу

На вест о одласку Рјуићиja Сакамота, познатог јапанског композитора, продуцента, активисте, глумца (1952–2023), коју су објавили светски медији 2. априла (преминуо 28. марта, али породица није хтела пре сахране да изда саопштење) и наша средина се, стицајем околности, придружује сећању на њега. И то захваљујући гостовању Балета Торино, који ће извести комад „Фаун”, кореографа Маура де Кандие, на музику два композитора истомишљеника и сарадника, а то су Немац Алва Ното и Рјуићи Сакамото. Реч је о светској премијери-поруџбини 20. Београдског фестивала игре, која ће се догодити вечерас у 20 часова на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду.

– Комад „Фаун” је огледало генерација у потрази за сопственим идентитетом у односу на себе, друштво и свет. То је трагање за идентитетом тела и откривање његове дивље и анималне природе кроз игру и даје могућност да се ти импулси на неки начин учине видљивим, истиче чувени италијански кореограф Мауро де Кандиа, који после завршене Академије класичног балета, принцезе Грејс од Монака у Монте Карлу, у класи Марике Безобразове, 2001. године одлази у Немачку, где добија ангажман у Државном балету Хановера, под управом Штефана Тоса. Током каријере играча, Де Кандиа је имао прилику да наступа у делима Баланшина, Бежара, Тоса, Форсајта, Килијана, Ека, Нахарина, Гекеа… Као веома млад, већ је био очаран кореографијом. Од 2008. године креирао је за највеће светске балетске трупе. Од 2012. до 2021. године, био је уметнички директор и главни кореограф трупе савремене игре при Театру у Оснабрику. Након девет успешних сезона, решио је да напусти своју позицију, како би се посветио новим уметничким изазовима. А представа „Фаун” после Србије наставља гостовања у свету.

Ово је само један од примера како музика Сакамота наставља да инспирише и живи захваљујући другим уметностима. Да подсетимо да је јапанском композитору музика за филм „Последњи кинески цар” 1987. године донела „Оскара”, „Гремија” и „Златни глобус”. Почео је да свира као десетогодишњак, а био је у раним данима инспирисан Битлсима и Клодом Дебисијем. Славу је стекао током седамдесетих година прошлог века са утицајном јапанском групом „Јелоу меџик оркестра”, а његове електронске иновације помогле су да се поставе темељи за хаус музику и хип-хоп. Био је широкој публици најпознатији по музици за филм „Срећан Божић, господине Лоренс”, у којем је и глумио, заједно са својим пријатељем Дејвидом Боувијем. Нумера из тог филма „Форбиден колорс”, у којој пева Дејвид Силвијан, постала је велики хит за Сакамота, који је сарађивао и са Томасом Долбијем и Игијем Попом током осамдесетих. Иако је дуго живео у Њујорку, Сакамото је био велика звезда у својој домовини и због антинуклеарне кампање.

Да додамо да је писао музику за Бертолучијеве филмове „Чај у Сахари” и „Мали Буда”, затим за „Високе потпетице” Педра Алмодовара, за „Змијске очи” и „Фаталну жену” Брајана де Палме и за филм „Повратник” 2015. године, који је Алехандру Гонзалесу Ињаритуу донео „Оскара”. Поред бројних награда и Француска га је одликовала Орденом витеза уметности и књижевности 2009. због доприноса музици. Сакамоту је 2021. године други пут дијагностификован рак, али је наставио да снима у кућним условима албум „12” (Милан рекордс), са 12 инструменталних композиција, чија су имена у ствари датуми кад су нумере забележене, а иако створене у неизвесности живљења, нису тамно обојене, већ представљају оду животу.