Демонстранти на Акропољу

Специјално за „Политику”
Атина, 4. септембра – На Акропољу нове демонстрације. Полиција их је енергично спречила јер су законом забрањене било какве манифестације на подручју археолошких античких налазишта. Али, са приближавањем рока за отварања Новог музеја Акропоља, почетком идуће године, све су чешћи и гласнији протести противника идеје да се било који споменик античке културе са Акропоља премешта у музеј.

Међутим, томе нема лека будући да је музеј практично завршен, а већина оригинала већ пресељена у посебне услове новог музејског здања. Протести су у овом тренутку добродошли само зато да би се још једном скренула пажња међународне јавности да оно што је са Акропоља покрадено и смештено у светским музејима, нарочито Британском музеју – још није враћено у постојбину.

Са свог „ историјског места” је од 2007. када је ова велика и компликована операција пресељења започела, у Нови музеј је пребачено преко 300 експоната. Још је преостало да се са Партенона скину преостали рељефи који ће бити рестаурирани и затим под специјалном заштитом смештени у музеј.

Наиме, споменици античке културе на Акропољу су до сада више пута били мање или више уништавани... На почетку средњег века, Партенон је претворен у цркву и хришћани су, према записима археолога и историчара, практично уништили све плоче са рељефом на његовом северном делу јер су на њима били језички записи... Јужни део храма је озбиљно оштећен у 17. веку када је експлодирало складиште барута, тада смештено у Партенону... У 20. веку, градски смог је проузроковао знатну штету на каријатидама, мермерним стубовима са обличјем девојака. Управо то је био разлог да се, по мишљену стручњака, све што је вредно на Акропољу склони и у посебним музејским условима сачува од пропадања.

Демонстранти, иначе следбеници древо-грчке религије, сматрају да је селидба делова Акропоља у музеј повреда светих правила што, како сматрају, може изазвати гнев богова. Али, богови су остали неми на чињеницу да већ вековима оно што је са светилишта покрадено нико не жели да врати Грчкој и њеном народу, коначно, тамо где припада. Градећи овај велелепни музеј, који стаје око 200 милиона евра, Атина је очекивала да ће то бити пресудан мотив да Лондон врати делове Партенона које је у 19. веку, незаконитим путем, варварски са Акропоља однео лорд Елгин. Међутим, и поред свих преговора и обећања Британски музеј, у коме се експонати сада налазе, јасно је поручио да им тако нешто не пада на памет. Тако ће у Новом музеју све оно што је однето са Акропоља бити представљено у форми копија. Град очекује да ће се отварањем врата музеја утростручити број посетилаца и премашити 3,5 милиона посета.

То неће смањити незадовољство локалног становништва које сматра да ово здање од стакла представља ругло и да се никако не уклапа у градску четврт која је никла подно зидина Акропоља. План музеја је својевремено изазвао жестоке дискусије и оставио отворено питање ко је у праву. Али, сви су се сложили да је Нови музеј могао да се зида само на том месту. Друго је питање колико су у праву противници комерцијализације који сматрају да ће Акропољ сада бити нешто друго, не споменик културе... Нарочито ако се на самом врху дозволи отварање кафића за уморне туристе.

Атињани сматрају да је Нови музеј превелик и премодеран, а његов аутор, архитекта француско-швајцарског порекла, Бернард Цуми поручује да Акропољ не може бити сувише велики.

„Нарочито када се има у виду да је све од стакла, да се провиди и да, коначно, не живимо у античко доба већ у 21 веку”, каже познати архитекта и аутор велелепне концертне дворане у француском граду Лиможу, Плавог резиденцијалног торња у Њујорку, Валерон-Константин комплекса у Женеви. „Користио сам неуобичајене форме и замислио здање које ће бити одраз времена у коме живимо, али у исто време и показатељ колико су антички Грци били напредни и мудри када су успели да подигну нешто овако лепо... Имао сам у глави све димензије, мислио сам и о Питагори и његовим теоремама. Музеј нисам доживео статички и зато сам га тако и пројектовао. Када кроз њега шетате, осећа се некаква динамика... Необичне стаклене преграде, рампе, као покретне секвенце на филму.”