Од жуте бунарске воде до светске елите

Традиционални пливачки митинг „Србија опен“ био је ове године у знаку момка који се опростио од активног такмичења, борби са ривалима, штоперицом. Чаба Силађи је ставио тачку на каријеру за понос.

– Још после Токија сам најавио одлазак. Стекао сам услове за стипендију и наредну 2022. сам искористио да одговорим захтевима које стипендија поставља: пливањем на првенствима прегледима у Заводу за спорт, учешћем на допинг семинарима. Али времена и медаље више нису били битни. У децембру сам рекао људима из савеза да је сада заиста крај и од њих је стигла идеја да имам опроштајну ревијалну трку – прича Чаба Силађи.

И било је, како сам каже, незаборавно. Сјајно представљење, у базену поред њега садашњи актуелни рекордери попут Барне, Степановића, Цреварове, Николића...

– Преко свих очекивања, емоције су чиниле своје. Нису били ту кум Леђер, затим Сиљевски, Шорак... Нису у Србији. И овако је било да се памти и волео бих, заиста, да сваки пливач на крају каријере има опроштај какав сам имао на Дорћолу.

Почео је по савету лекара 1997. у седмој години. Родни Бечеј је имао само ватерполо клуб и школу пливања.

– Тренирао сам у жутој бунарској води помоћног базена који више не постоји. Обичај је био да се после пребацимо на ватерполо. Нисам се пливачки истицао. али нисам хтео да одустанем, посебно не када сам жуту воду заменио олимпијским базеном. У пливању сам освојио прву медаљу у Ади, као ватерполиста једно одличје 2005. године. Али није било ту много успеха, определио сам се за индивидуални спорт. У Панчеву сам постао пионирски првак Војводине и Србије.

Било је то време владавине Милорада Чавића али је Чаба био одушевљен када му је идол Младен Тепавчевић на плавој мајици исписао аутограм. Кренуо је у кампове, упознао генерацију, пријатеље за цео живот, који су већ имали неколико година стажа за собом.

– Наша прва експлозија је била на јуниорском СП у Рију 2006. године. Тамо смо отишли без обележја, као банда са улице. Позајмили смо опрему од у такмичара са ЕЈОФ-а. Ленђер је постао првак света, домаћин није имао химну за њега. Ја сам освојио сребро, били су тамо још Лазар Богдановски, Тијана Вукановић, Борис Стојановић. У штафети смо били четврти, тренер је био Пејиновић, са нама је био секретар Анушић

Кренули су успеси, Србија је имала сјајну јуниорску селекцију, доказану на више такмичења, Универзијади у Београду, Медитеранским играма у Пескари. Круна је била са медаљама Чавића и Нађе Хигл на СП у Риму 2009.

– Било је преко десет одличја, тада је стигло и моје сребро на сениорском ЕП у малим базенима у Истанбулу. Пливање је било хит, али...

Шанса за искорак није искоришћена. Разочарано, Чаба се сећа и успеха Чавића у Ајндховену, финалима Нађе Хигл на СП у Шангају, одличних трка Велимира Степановића у Лондону и Берлину 2014. када је освојио два злата. Пливање у јавности и по статусу није ишло напред.

– Зицери нису искоришћени. Уместо напред ишли смо уназад. Било је проблема, остали смо, нашим грешкама, без буџета 2015. године. Можда сада плаћамо ту цену.

На личном плану после успешне 2009. стигла је криза због промене костима. Био је све спорији, није помогао ни трогодишњи боравак са Ленђером и Пејиновићем у Турској.

– Пливао сам исте резултате, остали су напредовали. Пејиновић, увек искрен, рекао ми је да не зна шта да ради, да нешто мора да се мења. Заједно смо одлучили да ме преузме Себастијан Хигл. Са њим сам годину дана био у Крагујевцу где је Чавић имао академију. Одмах сам се борио за медаље на ЕП, до тада бих једва стизао до полуфинала. Највећи успех у каријери је био пласман у финале на СП у Казању 2015. године. У  наредне две године били смо сами нас двојица, један на један и то није добро. Велики смо пријатељи и данас али када си сам у базену не ваља.

У добрим годинама, 2017. преузима га Игор Беретић и доводи у Војводину.

– Рекао сам да у Новом Саду желим да завршим студије. Били смо лежерни у раду. Али тамо сам имао екипу, били су ту Сабо, Шорак, Николић... Активни репрезентативци, добио сам енергију и у базену и ван њега. Радили смо и шалили се и после две године, када сам имао 29, пливао сам најбоље резултате, рекорде, испунио норму за Токио. Знао сам да је после тога крај.

Силађи спрема докторат на Пољопривредном факултету. Добија честе поздраве из Мађарске, четири године је доносио медаље клубу Ходмезивашархељ. Зими ради у теретани, лети је на базену Кошутњака. Нова времена су пред њим.

Не желим да будем тренер

Не мисли да се бави тренерским послом.

– Нисам школован а да будем тренер после тромесечног семинара ми не пада на памет. Имам свој посао, ако неко мисли да могу да помогнем на неки начин, мој број је свима познат.

Емоције изнад свега

На крају разговора се вратио опроштајној трци:

– Осетио сам огромну количину љубави и емоција са трибина. Од родитеља, супруге, публике осталих пливача. Биле су то емоције и респект према мени као пливачу и човеку и сада знам да све те године у базену нису биле узалудне.