Игром је освајао свет

Једна недавно објављена вест – да је у далеком Рио де Жанеиру, у 94. години преминуо истакнути балетски играч, кореограф и педагог Весељко Сулић – као да је покренула и сећања на још нека њему слична лица, са ових простора, која су кренула да игром освајају свет.

Давно је то било, па данас нема ни већине њих, а ни земље из које су се запутили. Иако је родом из малених Пучишћа, на острву Брачу, Весељко Сулић је још у детињству показивао своје склоности ка магији сцене. И у том добу, кажу, импровизовао је некакве своје представе. Такав, нашао се и међу оних око 30.000 избеглица које су пред немачком офанзивом склоњени из Далмације у Ел Шат, логор на Синају, у Египту. И у том невеселом пустињском амбијенту живахни Весељко као да је желео да потврди зашто баш такво име носи. Учествовао је у приређивању приредаба за ту тужну избегличку публику. У том врелом песку као да се рађао будући велики човек сцене.

Рат је прошао, а тек пунолетни Сулић прве степенике своје дуге, богате каријере готово је претрчао. Већ 1947. године он је у добрим педагошким рукама Ане Роје и Оскара Хармоша, а оне наредне године постаје члан Балета ХНК у Загребу. Не много после (1952) стипендиста је у Лондону, док се као играч кали на добрим адресама, у трупама горостаса игре Џона Кранка, Кенета Макмилана, да би се после посебно везао за Париз и компанију чувене Жанин Шара, оне која ће 1973. на сцени београдског Народног позоришта поставити представу „Абраксас”.

Али у Паризу је и Принц игре – наш Милорад Мишковић. Он Сулићу отвара још једна врата високог друштва игре. Тешко је одолети Принчевој понуди да се нађеш у првој постави трупе Les Ballets (1956), коју је управо оснивао. Осим две Францускиње и њих двојице, ту је и Милко Шпаремблек (добро познат београдској публици), такође пристигао из Загреба, као и Словенка Вероника Млакар, ћерка Пина и Пие Млакар, чувених кореографа које заузимају значајно место и у историји нашег Београдског балета, који је недавно прославио свој стоти рођендан.

У том страном свету име Весељко није баш било угодно за изговор, па се његов власник опредељује за уметничко име – Васили Сулић. Мишковићеву трупу препоручивало је то што су сви они били талентовани, млади, лепи и свако са својим уметничким персоналитетом. О њима је у лондонском „Тајмсу” писано: „Трупа која одражава такво уметничко јединство приказује низ оригиналних балета с тако истанчаним укусом…” Зато није случајно што су кроз Les Ballets продефиловали и други угледни играчи, страни и они некад „наши”. За неке је то била једна добра станица за даље путеве у њиховим светским каријерама, док су се понеки ипак одлучили за повратак кући. Из Загреба су дошли и Миљенко Бановић и Петар Добријевић (Пјер Добри), а из Београда Душка Сифниос, а касније и Јованка Бјегојевић и Вишња Ђорђевић. Неколико њих постаће чланови тада веома респектабилне трупе Мориса Бежара „Двадесети век”, са седиштем у Бриселу.

Своју прву кореографију „Лирска свита” остварио је у Европи, уследио је „Краљ Едип” (на том пројекту сарађивао је славним Жаном Коктоом), али привучен ангажманом на Бродвеју сели се у Њујорк. Међутим, један други град – Лас Вегас – највише ће обележити његове дуге године у Америци. Оно по чему ће га у том граду памтити је: основао је тамо 1972. Невада Dance Theater, за који је креирао чак 51 балет. И опера је поље на којем је био веома активан као кореограф. У том својству он је присутан и у оперском тиму представе „Рат и мир” (1992), која је изведена у Сијетлу, као копродукција САД и СССР. По оцени „Њујорк тајмса” та опера била је највеће уметничко достигнуће године. Из његовог балетског опуса издвајамо и дело „Мантодеа”, које је доживело посебан успех на Међународном плесном такмичењу у Варни и Москви. А могла га је видети и наша публика пошто га је снимила и ТВ Београд.