Igrom je osvajao svet

Jedna nedavno objavljena vest – da je u dalekom Rio de Žaneiru, u 94. godini preminuo istaknuti baletski igrač, koreograf i pedagog Veseljko Sulić – kao da je pokrenula i sećanja na još neka njemu slična lica, sa ovih prostora, koja su krenula da igrom osvajaju svet.

Davno je to bilo, pa danas nema ni većine njih, a ni zemlje iz koje su se zaputili. Iako je rodom iz malenih Pučišća, na ostrvu Braču, Veseljko Sulić je još u detinjstvu pokazivao svoje sklonosti ka magiji scene. I u tom dobu, kažu, improvizovao je nekakve svoje predstave. Takav, našao se i među onih oko 30.000 izbeglica koje su pred nemačkom ofanzivom sklonjeni iz Dalmacije u El Šat, logor na Sinaju, u Egiptu. I u tom neveselom pustinjskom ambijentu živahni Veseljko kao da je želeo da potvrdi zašto baš takvo ime nosi. Učestvovao je u priređivanju priredaba za tu tužnu izbegličku publiku. U tom vrelom pesku kao da se rađao budući veliki čovek scene.

Rat je prošao, a tek punoletni Sulić prve stepenike svoje duge, bogate karijere gotovo je pretrčao. Već 1947. godine on je u dobrim pedagoškim rukama Ane Roje i Oskara Harmoša, a one naredne godine postaje član Baleta HNK u Zagrebu. Ne mnogo posle (1952) stipendista je u Londonu, dok se kao igrač kali na dobrim adresama, u trupama gorostasa igre Džona Kranka, Keneta Makmilana, da bi se posle posebno vezao za Pariz i kompaniju čuvene Žanin Šara, one koja će 1973. na sceni beogradskog Narodnog pozorišta postaviti predstavu „Abraksas”.

Ali u Parizu je i Princ igre – naš Milorad Mišković. On Suliću otvara još jedna vrata visokog društva igre. Teško je odoleti Prinčevoj ponudi da se nađeš u prvoj postavi trupe Les Ballets (1956), koju je upravo osnivao. Osim dve Francuskinje i njih dvojice, tu je i Milko Šparemblek (dobro poznat beogradskoj publici), takođe pristigao iz Zagreba, kao i Slovenka Veronika Mlakar, ćerka Pina i Pie Mlakar, čuvenih koreografa koje zauzimaju značajno mesto i u istoriji našeg Beogradskog baleta, koji je nedavno proslavio svoj stoti rođendan.

U tom stranom svetu ime Veseljko nije baš bilo ugodno za izgovor, pa se njegov vlasnik opredeljuje za umetničko ime – Vasili Sulić. Miškovićevu trupu preporučivalo je to što su svi oni bili talentovani, mladi, lepi i svako sa svojim umetničkim personalitetom. O njima je u londonskom „Tajmsu” pisano: „Trupa koja odražava takvo umetničko jedinstvo prikazuje niz originalnih baleta s tako istančanim ukusom…” Zato nije slučajno što su kroz Les Ballets prodefilovali i drugi ugledni igrači, strani i oni nekad „naši”. Za neke je to bila jedna dobra stanica za dalje puteve u njihovim svetskim karijerama, dok su se poneki ipak odlučili za povratak kući. Iz Zagreba su došli i Miljenko Banović i Petar Dobrijević (Pjer Dobri), a iz Beograda Duška Sifnios, a kasnije i Jovanka Bjegojević i Višnja Đorđević. Nekoliko njih postaće članovi tada veoma respektabilne trupe Morisa Bežara „Dvadeseti vek”, sa sedištem u Briselu.

Svoju prvu koreografiju „Lirska svita” ostvario je u Evropi, usledio je „Kralj Edip” (na tom projektu sarađivao je slavnim Žanom Koktoom), ali privučen angažmanom na Brodveju seli se u Njujork. Međutim, jedan drugi grad – Las Vegas – najviše će obeležiti njegove duge godine u Americi. Ono po čemu će ga u tom gradu pamtiti je: osnovao je tamo 1972. Nevada Dance Theater, za koji je kreirao čak 51 balet. I opera je polje na kojem je bio veoma aktivan kao koreograf. U tom svojstvu on je prisutan i u operskom timu predstave „Rat i mir” (1992), koja je izvedena u Sijetlu, kao koprodukcija SAD i SSSR. Po oceni „Njujork tajmsa” ta opera bila je najveće umetničko dostignuće godine. Iz njegovog baletskog opusa izdvajamo i delo „Mantodea”, koje je doživelo poseban uspeh na Međunarodnom plesnom takmičenju u Varni i Moskvi. A mogla ga je videti i naša publika pošto ga je snimila i TV Beograd.