Минималац за службенике обезбеђења

Службеник сам обезбеђења 20 година. По занимању сам правник са првим степеном (шести степен). Логично је да у овој области, која се води као „заштитари”, познајем све аномалије и упознат сам са свим девијацијама који ову нашу трећу силу безбедности (после полиције и војске) упропашћавају, деградирају и воде у тихо одумирање једног поштеног, часног и изнад свега значајног сектора. Све је рађено и још се ради на томе да се ова бранша дискредитује у очима поштених грађана. Није пријатно када данас видите пред банком седамдесетогодишњег пензионера и као клијент не осећате се безбедно. Одговор је једноставан – млади и способни неће да раде за ту плату.

За ове две деценије, колико радим у овом сектору, увек смо ми, службеници обезбеђења примали минималац. Моја прва плата те далеке 2003. године била је 46 динара за сат. Данас је 230 динара. Шта се све променило, колика је инфлација и поскупљења за све ове године – то је свима познато.

Ради избегавања учестале појаве криминогених фактора у запошљавању и обезбеђењу, држава је уз свесрдну сагласност сектора, одељења при Привредној комори 2014. године увела законом обавезно лиценцирање свих службеника, као и самих фирми које се тим послом баве. Сви смо се понадали да ће увођењем овако значајне мере квалитет услуга бити виши, а самим тим и плата.

Међутим, ништа од тога. Зашто?

Па зато што управо доносилац таквог закона – држава – прва крши своје законске одредбе. Ја сам 2016. године полагао за лиценцу и морао сам 101 сат да присуствујем настави. Нико није могао да полаже уколико је прескочио неку област. Данас, неке фирме упућују кандидате на полагање и без претходне теоријске и практичне наставе.

С друге стране, велика је нелојална конкуренција. Постоје две фирме којима је све омогућено, чији радници немају плаћени годишњи одмор, не плаћају им рад државним празником и ноћни рад, па су њихов послодавци у могућности да услуге нуде и испод цене. Та нелојална конкуренција представља рак-рану у подизању стандарда службеника обезбеђења. Многе добронамерне фирме уништава, а раднике материјално понижава. Те две фирме обесмислиле су и сам частан назив службеник обезбеђења и зато није случајно да пензионери раде, а младих нема нигде.

За коју годину, као што је сад све мање возача и занатлија, неће бити ни довољно чувара. Тиме ће бити заокружен циклус пропадања, ако већ сада није.

Синиша Стојчић,

службеник обезбеђења, Београд