Музика ме је научила стрпљењу

Београдска група „Саншајн” недавно је објавила нову песму „Фрка гори”. Ова песма се већ увелико емитује на радио-станицама и најава је новог албума на којем бенд тренутно ради. Бранко Бојовић Бане, вођа групе „Саншајн”, у интервјуу за „Политику” говори о бенду, музици и кармичком наслеђу наших предака…

„Саншајн” траје 30 година. Како видите прогрес бенда од почетка до данас?

Прогрес бенда кроз 30 година је отприлике скоро као код сваког нормалног човека – у таласима. У почетку, то јест првих шест-седам година, био је највећи бум, да би касније бенд једно време стао, а након тога функционисао у таласима с обзиром на чињеницу да сам ја основни агрегат који гура причу „Саншајна”, а од 2002. то јест 2003. кренуо сам да реализујем још један животни сан – да постанем пилот.

Пилотска академија је тражила много самоодрицања да би могла озбиљно да се схвати, разуме и заврши. Једно време сам радио и у привредној авијацији за једну чешку фирму.

Након тога било је и лоших момената – падова, који се све укупно, као и са лепим стварима, сабирају у животно искуство. У сваком случају, последњих пар година „Саншајн” има нови узлет, много концерата, рад у студију на новим песмама што, богу хвала, и даље прате како стари, тако и нови фанови који још нису били ни рођени у доба деведесетих.

Кроз шта сте све као група прошли за три деценије?

У физичком смислу прошли смо све крајеве Србије, Црне Горе и Републике Српке. С обзиром на то да смо никли у доба братоубилачког рата, није било шансе да се пласирамо даље од тога. Тек бендови од 2002. године су кренули да пробијају ту границу и свирају по Хрватској и Словенији.

Чему вас је научила музика?

Оно чему ме је музика највише учила јесте стрпљење. Да би се било шта реализовало, а кад је више људи укључено за реализацију било ког договора, онда то тражи стрпљење.

Богу хвала да сам у скорашње време окружен новим људима који су неупоредиво бржи и ефикаснији од ранијих. Сад све иде доста лакше.

Традиционално одржавате концерте 14. фебруара…

Да, ту традицију смо одржавали од 1996. до 2001, а 1998. и 1999. смо два пута заредом пунили Халу спортова на Новом Београду. Биле су то сјајне године. Сада, 2023, после 20 и нешто година, поновили смо и наставили ту традицију.

Ове године било је исто као и пре. Концерт је био распродат током дана, тако да нажалост доста људи који су дошли касније, непосредно пред почетак, нису могли да уђу унутра.

Како је настала култна песма „Мисли мене гоне”?

Настала је 1990. године, а написао ју је Ђорђе Радивојевић. Реализовао сам је 1996. године са продуцентом Atmanactivom, који је у то време радио са Маргитом Стефановић њихов албум под именом EQV. Песма је изашла на нашем другом албуму Ш. Г. Т. М. Спот за ту песму је изашао у јануару 1997а радила га је екипа Mechunical Duck.

Да ли верујете да је презиме које носимо повезано са генерацијама наших предака, у смислу да су они својим делима, начином живота и мислима у презиме утиснули и велики део судбине коју живимо?

Наравно, то се зове кармичко наслеђе наших предака. Неки тврде да је девет колена уназад, а неки да је шест.

То отприлике значи – какви ми будемо били, толико ћемо да олакшамо или отежамо живот наших наследника.

Слушам и људе који јако верују и у реинкарнацију и целу филозофију те приче, да се наше душе реинкарнирају све док се не очисте, освесте и не обраде своје мисије на земљи због којих су се у почетку саме спустиле својом вољом, знајући на ризик да могу остати дуго заробљене.

Мени је речено да ми је ово седамнаести живот на земљи.

Тврди се и да је најтеже проћи тај Астрални појас где обитава све и свашта у тренутку кад човек умре и кад дух човека треба вертикалом да пробије тај појас. Свако ко се првих 40 дана моли за душу покојника да му Бог опрости сагрешења његова, молитвама му помаже да пробије тај обруч не би ли душа отишла у много лакше димензије, за нас још увек непознате.

Шта вас највише нервира?

Кад у праскозорје комшија крене да буши „хилтијем”.