Шешир пун трешања

САВРЕМЕНА ИТАЛИЈАНСКА КЊИЖЕВНОСТ
Поступајући у складу са прецизним тестаментарним одредбама Оријане Фалачи, њен постхумни роман „Шешир пун трешања” у издању „Рицолија” овог лета је стигао у италијанске књижаре.

Почетком деведесетих, након што је у „Вашингтон посту”, показујући своју уобичајену чврстину, сензационално објавила да је болесна од рака, Оријана, која је увек живела под рефлекторима, нестаје са јавне сцене. Затворена у свом њујоршком стану у 61. улици, одлучује да коначно оствари давнашњу жељу, да исприча историју своје породице, открије и осветли неустрашиве, ћудљиве и неукроћене личности које су јој не само претходиле већ су, како сама тврди, допринеле и њеном уобличењу. Почиње да проучава документе, путује, грозничаво истражује у библиотекама и архивама, пише. Исто то ради и у периодима које проводи у Италији, у породичној сеоској кући у околини Фиренце. Обично, током лета, уместо шетње по тосканским брежуљцима, Оријана је, са свешчицом у руци, прикупљала и бележила сећања свих укућана. Из старе шкриње (из 16. века), која је прво припадала прарођаци Илдебранди (цитираној у књизи), оптуженој за јерес и живој спаљеној по одлуци инквизиције, само зато што је скувала јагњеће месо у време часног (великог) поста, полако је почело да излазе педесетак ликова романа: пет генерација уједињених писмима и предметима похрањеним у „чаробној” шкрињи.

Десетогодишњи рад на књизи се међутим нагло прекида 11. септембра 2001. Узбуњена атентатом у Њујорку, Оријана напушта своје скровиште дугогодишње ћутње и већ 29. септембра објављује прилог о овом догађају у „Коријере дела сера”, у којем наводи да су јој „бес и понос то наредили”. Не успева да настави рад на започетој причи и да се посвети креатурама из далеког света, „становницима” епохе у којој авиони и небодери нису постојали. Тако Оријана, уместо да заврши породичну историју (која је по првобитној замисли требало да досегне период Другог светског рата у Фиренци и Оријанине младалачке дане проведене у покрету отпора), убеђена да „постоје моменти, у животу, када ћутање постаје грех и причање постаје обавеза – грађанска дужност и морални изазов”, пише књигу „Бес и понос”, која доживљава огроман успех код читалаца.

Ипак, у септембру 2006, непосредно пред смрт, књижевница је дала омиљеном сестрићу Едоарду 648 страна откуцаних, као и увек, на писаћој машини марке „оливети”, одредивши и наслов романа „Шешир пун трешања”, као онај (шешир) који је носила Катерина, једна од протагониста дела, да би је будући супруг Карло Фалачи препознао.

Књигу о историји породице Фалачи, подељену у четири поглавља, од којих је сваки посвећен једној грани Оријаниног личног генеалошког стабла, ауторка је дефинисала као сагу. Пред читаоцем је дуга (860 стр.) и узбуркана прича, местимично чак и тешка – чији ток се разгранава без реда, породичне догодовштине се стално укрштају са историјом – са многобројним дигресијама, које као да постају правило и обележје стила. Готово да није могуће узети дах између епизода ове породичне епопеје, која почиње 1773, када први Оријанин предак Карло Фалачи напушта Фиренцу и одлази у Америку, и завршава се 1889, када умире њена прабака, бунтовна Анастазија. Књига, у којој се кроз животне приче предака присуствује константном „додиривању” Италије и Америке, истовремено даје упечатљиву фреску Италије у периодима преврата и препорода (рисорђимента), испресецану Наполеоновим упадима, Гарибалдијевим подвизима и политичким деловањем патриоте Мацинија.

Међу ликовима романа истиче се Анастазија, Оријанина прабака по оцу. Рођена ван брака, живела је у Торину са тетком. Након кратке везе са моћним племићем (према индицијама посејаним у књизи закључује се да се радило о краљу Виторију Емануелу Другом), открива да је у другом стању. После безуспешног покушаја да абортира, одлучује да остави тек рођену девојчицу у сиротиште у Чезении одлази за Америку. Прелепа Анастазија, после френетичних авантура у Сан Франциску, где је можда постала власница луксузне јавне куће, ипак одлучује да се врати у Италију у потрази за напуштеном ћерком.

Посматрајући портет чукундеде Ђобате, Фалачи говори о себи и, размишљајући о смрти, пише оду животу:

„Ја мрзим Смрт. … Не знам да се предам чињеници према којој да би се живело, треба да се умре, живљење и умирање представљају два аспекта исте стварности, једно неопходно другом... Ипак је прихватам и клањам се њеној неограниченој моћи... Подстакнута туробним поштовањем, ја јој се удварам, изазивам је, опевам је, и, у тренуцима великог бола, дозивам је...”