Најбољи пријатељи или највећи ривали

Када је Душко Радовић средином осамдесетих будио наше суграђане са реченицом „Маме, рађајте деци сестре, јер сестре постају тетке, а тетке су најлепши и незаменљиви дар сваком детињству”, његов савет послушао је велики број родитеља у Србији, одлучујући се за најмање двоје деце. Међународни дан браће и сестара, који се у свету прославља 10. априла, Србија обележaва тужном статистиком да највећи број деце у нашој земљи данас има статус јединца. Најновији подаци Републичког завода за статистику сведоче да само 40 одсто малишана дели родитељску љубав и пажњу са још једним дететом и да близу седам одсто породица у Србији има три креветића у стану. Само један проценат деце одраста уз троје браће и сестара, док број оних малишана који имају четворо и више „сиблинга” износи 0,36 одсто.

Иако положај јединог детета у породици има бројне предности, јер оно добија неподељену родитељску љубав и пажњу, стручњаци који се баве породичном терапијом истичу да одрастање уз брата и сестру представља прво психолошко „игралиште” у коме деца уче социјалне вештине важне за преживљавање у свету одраслих.

„Иако би било претенциозно рећи да је одрастање у свакој вишечланој породици синоним за живот у Дизниленду, јер функционалност породица не зависи само од броја деце, за особе је боље да одрастају уз брата или сестру, јер имају бољу психолошку „стартну позицију” у животу. Она врло брзо науче да њихове жеље немају право првенства, да нису мали принчеви и принцезе и ни по чему супериорнији од друге деце. Од малих ногу уче како да се боре, али и како да деле. Ако се родитељи потруде да однос између браће и сестара буде квалитетан, добијају најбољег пријатеља и најчвршћи ослонац у животу”, истиче Небојша Савић, председник Удружења за брак и породицу и отац троје деце.

Он додаје да се динамика породице, али и однос међу децом мења у зависности од броја малишана у породици и оцењује да се браћа и сестре никада не васпитавају једнако – ма колико родитељи тврдили да их воле исто.

„Иако су наша деца подједнако жељена, ми смо заиста живели анегдоте у којима се за прво дете прокувава вода, мери температура ваздуха на сваких сат времена и оброци спремају искључиво из књига. Када је стигло друго дете, више нисмо ходали на прстима и шапутали ’док анђели спавају’, а за треће дете се нисмо претерано узбуђивали ни када би појело нешто са пода”, у шали прича наш саговорник.

Психолози се, међутим, с правом уозбиље када деца истих родитеља долазе на свет у различитим фазама живота породице и у различитим фазама брачног односа – нека се заиста рађају као плод љубави, а друга су рођена са идејом да спасу брак који се клима.

На однос браће и сестара може да утиче и фаворизовање једног детета од стране родитеља или шире породице. Некада статус фаворита добију мушка деца, која се архетипски доживљавају као наследници породичног имена, а некада родитељи открију таленат детета за спорт, уметност или науку па улажу више времена и пажње у његов развој, што друго дете тумачи чињеницом да су његов брат или сестра више вољени.

„Једно дете може бити рођено у време када родитељи граде каријеру, а његов пубертет може да се поклопи са кризом средњег доба родитеља – ови очеви и мајке неће бити емоционално доступни том детету, иако је њихов брачни однос квалитетан. Међутим, друго дете може доћи на свет када су родитељи задовољни каријером, па му се могу посветити комплетно – у овој ситуацији прво дете ће имати утисак да је мање вољено, па може ући у ривалитет са братом или сестром, или гајити амбивалентна осећања према њему. Важно је разумети и да деца истих родитеља долазе на свет са различитим генетским материјалом који условљава њихово реаговање на различите животне околности, па једна постају ’мазе’ а друга ’борци’ и као такви добијају симпатије или антипатије родитеља. А некада емоције оца и мајке нису увек распоређене прецизно као на апотекарској ваги, па је логично да се у истој породици једно дете осећа као принцеза, а друго као жаба. Проблематична трудноћа и порођај, баш као и болести у детињству, могу утицати на то да се једно дете одгаја са више пажње. А око свих ових прича често се плету митови да је прво дете експериментално, односно да је прворођенче највољеније, а најмлађа деца најразмаженија”, објашњава Марија Медић, дечји психолог.